Koalicija sa Putinom protiv IS je neophodna
Koalicija sa Rusijom u borbi protiv tzv. „Islamske države“ preko je potrebna. Predsednici Francuske Oland i SAD Obama izgleda razmišljaju u tom pravcu. Nemačka bi trebalo da se pridruži tom poduhvatu, ali bez iluzija o partnerstvu sa Rusijom. Takođe, bez maštanja o tome da bi na Bliskom istoku koji se i bukvalno raspada, u narednim godinama mogla procvetati demokratski krajolici samo ako Asad ode sa vlasti.
Real-politika je na redu
Naravno, ruski predsednik nije zaista po duhu svoje politike pravi partner. Agresivna politika Kremlja prema Ukrajini i ruska aneksija Krima koja je protivna međunarodnom pravu, ne smeju biti zaboravljene. Sankcije koje su zbog toga uvedene Rusiji, principijelno bi morale da ostanu na snazi. A tek sirijski diktator Asad nije mogući partner. Naposletku, on je jedan od glavnih uzročnika spirale nasilja u Siriji. Njegova odgovornost za pola miliona mrtvih i talas izbeglica, nije diskutabilna.
Zainteresovanost predsednika Putina za koaliciju protiv „Islamske države“ ne proizilazi iz njegovih humanističkih uverenja, već iz jasnih geopolitičkih interesa. Naravno, Putin koristi šok na Zapadu izazvan terorističkim napadima u Parizu da bi probio međunarodnu izolaciju i nametnuo svoju politiku, učvršćujući Rusiju kao priznatu velesilu. A ruska diplomatska podrška Asadu od 2011. je, može se reći, takođe kriva za rat u Siriji.
Međutim, da li sve to znači da bi trebalo isključiti mogućnost koalicije protiv IS u kojoj bi bila Rusija, a time i Asad? Ni u kom slučaju! Međunarodni problemi ne mogu se rešavati kao u nekom lepom školskom kružoku, gde ljudi koji isto misle postižu savršeni rezultat.
Ne bi trebalo zaboraviti da su članica NATO Turska, ali i Saudijska Arabija, isto tako odgovorne za rat u Siriji. Među protivnicima Asadovog režima u tzv. Slobodnoj sirijskoj armiji postoje i oni kojima ne bi bio stran genocid nad milionima alevita posle Asadovog pada. Jesu li to bolji duhovni rođaci i partneri? I još poslednje priznanje: mnogi današnji problemi regiona nastali su tek kao posledica opasne intervencionističke politike SAD u vreme predsednika Džordža Buša Juniora.
Konkretni ciljevi i uslovi
Da sumiramo: umesto moralizirajućih proklamacija u kojima stoji sa kim se sve ne bi smelo sarađivati, nakon napada u Parizu potrebna je jasno fokusirana real-politika. A za nju su potrebni konkretni ciljevi i uslovi. Prvo, islamska apokaliptična sekta tzv. „Islamska država“, mora biti razbijena u Siriji, u Iraku i u Evropi. Za to je potreban pritisak na one koji podržavaju IS u zalivskim državama. Ali i za to je potrebna tesna vojna sinhronizacija sa Rusijom. Naposletku, nikome ne koristi lament da se Moskva sa sopstvenom vojnom bazom učvrstila u Siriji i da je time postala važan faktor. To što će Putin iz saradnje izvući propagandni profit, sada nije važno – sve dok Zapad ostane pri svojoj jasnoj politici prema Ukrajini.
Drugo, posle vojnog poraza „Islamske države“, mora se organizovati bliskoistočna konferencija koja bi bila slična nekadašnjoj Konferenciji za bezbednost i saradnju u Evropi. Cilj bi bio da se smiri i stabilizuje ukupni bliskoistočni prostor – sigurno i uz visoku cenu da bi Asad ostao na vlasti u ostatku Sirije. Alternativa je da nasilje i dalje eskalira, da se tako poveća patnja ljudi, ali i da se bliskoistočni požar proširi na Evropu, Afriku i Aziju.