Koliko je opasan francuski nacionalizam?

Francuski političari su, nakon atentata, uglas pozvali na plan protiv terorizma i preko svojih portparola poručili da je zbog vanredne situacije došlo do pauze u predizbornoj kampanji. Ipak, vodeći predsednički kandidati već u ponedeljak uveče (19.3.) izašli su pred mikrofone kako bi još jednom podsetili na vrednosti koje vladaju u republici: Nikola Sarkozi je događaje u Tuluzu nazvao „nacionalnom tragedijom“, a njegov protivkandidat Fransoa Oland naglasio je da „svi Francuzi moraju da budu jedinstveni“.

Taj izbor reči mogao bi da se nazove „tipično francuskim“. Oba političara pozivaju na jedinstvo francuske „velike nacije“. Oštra podela između „zdrave nacije“ i infiltrirajućeg zla koje dolazi spolja, može se posmatrati kao sastavni deo francuskog identiteta, ali i kao posebno opasan deo u raspravama, koji desnica instrumentalizuje za svoje potrebe. „Nacionalni front“ koji je Žan-Mari Le Pen osnovao 1972. godine tradicionalno se koristi taj koncept, prema kojem se ono što je strano izdvaja kao neprijateljsko.

Nastanak francuskog nacionalizma

Idejno je francuski nacionalizam nastao za vreme prosvetiteljstva, uglavnom u redovima francuske buržoazije. U svojim počecima bio je to levičarski pokret koji je podržavao samoopredeljenje naroda. On je nakon toga dobio desničarske karakteristike.

U 19. veku, kolonijalna sila Francuska, učvršćuje se tek kroz koncept „nacije“ i uspešno svetu prikazuje unutrašnje jedinstvo: identifikacija sa (kontinentalnom) francuskom kulturom postaje nužni uslov da rascepkano kolonijalno carstvo opstane celo, a zajednički jezik za naciju rasprostranjenu na više kontinenata, dobija preveliku važnost.

Ideal „građanina sveta“, koji se suvereno kreće u svim kulturama, a koji je propagiran u prosvetiteljstvu, prerasta u pretnju za francusko kolonijalno carstvo. Sve do dan-danas francuska nacionalnost ne stiče se, kao na primer u Nemačkoj načelom krvnog srodstva, već rođenjem na francuskoj teritoriji.

„Nacija“ kao najveće dostignuće u francuskoj istoriji

Nigde u Evropi nacionalizam ne zadire u tako izrazitoj meri u sve pravne, kulturološke i svakodnevne stvari kao u Francuskoj: u ustavu je čak utemeljeno načelo: nacija ispred interesa pojedinca. Francuski jezik smatra se kulturnim dobrom kao nigde drugde u Evropi. A tu je još i krvnički tekst „Marseljeze“, francuske himne, u kojem se poziva na prolivanje krvi svakoga „ne-Francuza“.

U Francuskoj se u kriznim vremenima sve do danas moglo uočiti da se nacija hvali i veliča kao najveće dostignuće u francuskoj istoriji, iznad svih stranačkih podela, ali i da se taj pojam ujedno instrumentalizuje za sasvim različite političke ciljeve. Čim se Francuska oporavi od šoka zbog napada u Tuluzu, čim se počinioci uhapse, verovatno će doći vreme i za analize nacionalizma.

Autorke: Johana Šmeler / Marina Martinović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković