To što Rusija i Turska nemaju šta da traže u instituciji koji se zvanično zauzima za pravnu državu i demokratiju, zapravo bi moralo da bude jasno. Ali, u Strazburu mnogi poznavaoci situacije kažu da njihovo izbacivanje ne bi donelo ništa. Jer tada više ne bi moglo da se utiče na Putina i Erdogana.
Slično se razmišljalo i kada je priman Azerbejdžan. Da će ta zemlja najpre biti integrisana pa će u nju onda biti izvezene evropske vrednosti. Nije nego...
(Da otvorim zagradu: Za sve čiji se rad ne sastoji u tome da stalno razmišljaju o različitim zadacima Evropskog saveta, Saveta Evropske unije i Saveta Evrope: ovaj potonji nema ništa sa Evropskom unijom. Zato tamo mogu da budu primane i druge zemlje. Sedište je u francuskom Strazburu i Savet se zauzima za „ljudska prava“, „osnovne postavke demokratije“ i „osnovne principe pravne države“. Barem teoretski. No da se sada vratimo našoj agilnoj zemlji-članici sa Kaspijskog mora. Zatvorena zagrada.)
- pročitajte još: Kako je Azerbejdžan kupio evropske političare
Azerbejdžan je očito sopstvene vrednosti mnogo uspešnije izvezao na Zapad nego obratno. U redu, reč „vrednosti“ je možda prejaka, ali tepisi, luksuzni proizvodi i pre svega novac – o tome se radi. Neki poslanici Parlamentarne skupštine su očito rado uzimali te poklone i zauzvrat gurali ometajuće izveštaje o ljudskim pravim au Azerbejdžanu pod čuvene tepihe.
„Vrlo verovatno“ je to tako bilo – kažu bar tri nezavisna stručnjaka u svom završnom izveštaju. Još jednom se pokazuje: Evropa sebe često vidi kao moralnu perjanicu, ali – ona to nije.
Drugim rečima: zašto uopšte učestvujemo u svemu tome? Političari sa dobrim platama plaćeni od evropskog poreza godinama sede u jednoj marginalnoj instituciji. Većinu građana ne interesuje šta oni tamo rade. Čak ni objektivnim posmatračima nije uvek jasno ima li to još smisla.
Političari koji bi trebalo da se bore protiv korupcije su popravljali stanje na svojim tekućim računima ilegalnim sredstvima, što je sada obelodanjeno. I to nije usamljen slučaj, već je u to, kako stoje stvari, umešano više članova Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. Svi iz zemalja koje zapravo imaju drukčije korupcionaške standarde. Na primer, iz Nemačke.
Treba li, dakle, zatvoriti radnju? Ona ne služi ničemu, košta evropske poreske obveznike novaca i figurira kao platforma za bogaćenje korumpiranih evropskih poslanika. Niko u evropskim institucijama ili prestonicama EU ne bi trebalo da se čudi ako sada stignu takvi zahtevi. Ima tu nečega.
Ali i protivargument je tačan: bolje je međusobno razgovarati u takvim forumima i zauzimati se za određene vrednosti – izgleda da većina parlamentaraca to još uvek čini. To je tačno posebno u odnosu sa Rusijom, gde održavanje dijaloga može održati mir.
No Savet Evrope je sada u nokdaunu. Ako ne želi da bude nokautiran, u Strazburu hitno mora nešto da se promeni. Ljudi koji tamo rade moraju i da se bore za zvanične vrednosti njihovih institucija. Za dosadašnju „kavijarsku diplomatiju“ sme da postoji samo – nulta tolerancija.