Uli Henes, sretnik koji se nije povukao na vreme

Predsednik razreda, predstavnik učenika škole, u dobi od 18 godina prelazak u veliki Bajern, titula nemačkog šampiona, sa 20 godina titula evropskog prvaka, sa 22  prvak sveta. "Srećnik!", tako su tada nazivali Ulija Henesa. Danas bi se reklo „čovek koji je napravio sam sebe“. Miljenik medija, idol navijača, osim toga perfektna porodična slika sa suprugom Suzi i dvoje dece. Trčao je 100 metara za 11 sekundi, toliko brz je bio njegov uspon. Čak ni činjenica da ga je teška operacija kolena prisilila na okončanje karijere, nije ga izbacila iz koloseka. Henes je od takve situacije uradio najbolje što zna –  sa svega 27 godina je postao menadžer u tada financijski posrnulom Bajernu. Sa pogledom uvijek usmerenim napried.

Sa njim na vodećoj poziciji ubrzo je počeo uspon kluba – sportski a prije svega ekonomski. Ni avionska nesreća 1982. godine, koju je Henes jedini preživeo, nije ga mogla zaustaviti. Činilo se čak da mu je nesreća dala krila. Punim angažmanom on je od Bajerna stvorio jedan od najuspešnijih i najbogatijih nogometnih klubova na svetu.

Odeljenje za napad

Kao danas predsednik SAD-a Donald Tramp sa svojim "America first", Henes je živio uz moto „Bajern pre svega" ili "Sve za Bajern". Svakog, ko bi stao na put njemu i njegovom klubu, ko bi kritikovao ili bi postao sportska pretnja, Henes bi jednostavno sklonio. Rečima, delima ili parama. Ako bi neki konkurent uzdrmao nadmoć Bajerna onda bi jednostavno bio kupljen njegov najbolji igrač. Ako je neki novinar istrajno postavljao pitanja, bila bi mu očitana bukvica ili bi ga zastrašili. Henes bi stao  ispred svog tima kao odeljenje za napad – i time bi posebno u kriznim vremenima skretao pažnju na sebe. Cilj je uvek bio isti: da učini svoj klub još većim, još sjajnijim, još uspešnijim. Taj cilj opravdavao je sva sredstava.

Henes oduvek polariziuje. Njegov uspeh je stvarao ljude koje mu zavide. Zavideli su mu na načinu rada i mrzeli ga. Pa ipak, nakon toga, većini njegovih konkurenata je za Ulija Henesa kao menadžera preostajala samo pohvala. Kao biznismen, on se uvek ponašao korektno, navodili su. Tu je bila i zahvalnost. Jer bez njega Bundesliga bi verojatno do danas ostala u dubokom snu. Televizijski prenosi, izgradnja novih stadiona, komercijalizacija, sponzorstvo – Henes je krenuo novim putevima, uvek je mislio na velike stvari i sa svojim vizijama i odlukama najčešće imao pravo. I kasnije, kao predsednik, ostao je jak čovek u klubu i predstavljao svetski brend – Fudbalski klub Bajern.

Prekid karijere zbog afere oko poreza

Samo da nije bilo poreskog delikta. Iz deviznih transakcija, kako se saznalo 2013. godine, Henes je u okviru financijskog poslovanja utajio dvocifreni milionski iznos. Zbog toga je osuđen na zatvorsku kaznu od dve i po godine. Sreća je napustila čoveka kog je do tada verno pratila. Polovinu kazne je morao provesti u zatvoru, a za ostatak je dobio uslovnu kaznu. Grešku je doduše priznao, ali nije delovao kao da je istinski podvukao crtu. Henes je očito tokom godina izgubio tlo pod nogama. Uspeh, odavanje počasti i priznanja – sve to mu je očito oduzelo sposobnost samokritike. I verovatno sposobnost da prihvati kritiku drugih.

„To još nije to", rekao je Henes prilikom podnošenja svoje ostakve na mjesto predsednika na Godišnjoj skupštini Bajerna u maju 2014. godine. Nadjačan aplauzom članova uprave Bajerna pre početka služenja zatvorske kazne, on je skovao plan da se što pre vrati svom klubu.I zaista trebalo je samo devet mjeseci da od zatvorenika ponovo postane predsednik – izabran je sa 98,5 posto glasova članova uprave.Navijači su i dalje bili na njegovoj strani, na strani simbola uspona njihovog kluba.

No pokazalo se da je osim utaje poreza postojala još jedna velika greška u životu Ulija Henesa. Karl-Hajnc Rumenige kao predsednik uprave je u međuvremenu stekao naviku da sam donosi odluke. Od nekadašje harmonije između njih dvojice nije ostalo puno. Uslediće korenita promena. Nije bilo moguće da se ponovi uspeh iz 2013. godine, kada je klub osvojio trostruku titulu, iako i dalje dominira Bundesligom. Fudbalski podmladak iz sopstvene škole – nula. Kadrovske odluke – jadne. Nakon slavljenog, ali ipak spornog trenera Pepa Gvardiole došli su nesretni Karlo Ančeloti i Niko Kovač, i u međuvremenu ostareli Henesov prijetelj Jup Hejnkes ,koji je opet morao vaditi kestenje iz vatre. I kvalitet Hasana Salihamidžića kao sportskog direktora se verovatno može oceniti samo iza zatvorenih vrata. Osim toga, on je tokom dve godine svog mandata upao u oči samo svojim praznim frazama.

Neugodni nastupi

Umesto toga Henes je sve više dospevao u centar pažnje. I tada je najčešće grešio. Napadao je medije jer su se usudili da kritikuju rukovodstvo kluba, ispao smešan na jednoj konferenciji za štampu na kojoj je tražio poštovanje ljudskog dostojanstva da bi se nakon nekoliko rečenica kasnije sam spotakao. Kritikovao je člana uprave koji se usudio javno mu se obratiti. Pokušao je da bojkotom izvrši pritisak na selektora nacionalne reprezentacije jer je on prema njegovom mišljenju nije dao podršku golmanu Manuelu Nojeru. To su postupci zbog kojih su se postideli čak i brojni ljudi, koji su decenijama bili uz klub.

I pored svih zasluga za klub i nemački nogomet – vremena su se promenila, ali Henes nije. On danas još koketira sa tim da ne koristi internet i da još nikada nije napisao elektronsku poruku. Od nekadašnjeg vizionara je postao čovek koji misli da može da radi sve kao do sada i da se ponaša kao patrijarh stare škole. Trebalo je da se Uli Henes posle boravka u zatvoru povuče iz javnosti. Njegov ego to nije dozvolio. Možda je to sada tokom svog novog mandata na mestu predsjednika kluba sam primetio i zbog toga odustao od kandidature. Ali kojem se srećniku još posrećilo da se povuče u pravo vreme?