Vođstvo Narodne Republike ostaje verno sebi – nažalost. Kineska diktatura neće udovoljiti zahtevima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), koja je tražila precizne i aktuelne podatke o talasu korone koji trenutno pogađa tu zemlju.
Nedugo nakon pojave virusa krajem 2019. u kineskom gradu Vuhanu bilo je jasno da Komunističku partiju ne zanima zaštita ni sopstvenog ni stanovništva u ostatku sveta.
Peking je tada vršio pritisak na SZO da novu bolest ne proglasi pandemijom, odnosno da susedni i demokratski Tajvan, koji je uzorno dokumentovao izbijanje korone, praktično odseče od ostatka sveta.
Malo kasnije je Komunistička partija uvela sankcije protiv Australije, koja je od Pekinga takođe tražila informacije o uzrocima izbijanja virusa. Kina je odbila zahtjv međunarodne komisije stručnjaka, koji su tražili dozvolu da posete tu zemlju.
Sumnjivo ponašanje Pekinga je hranilo špekulacije da virus potiče iz laboratorije u Vuhanu, u blizini pijace na kojoj su uočene prve infekcije. Tajne službe poput CIA veruju da se moglo raditi o incidentu, a ne o ciljanom napadu Komunističke partije na čovečanstvo.
Ako bi se potvrdila sumnja da se radilo o nesreći, Peking bi se mogao suočiti sa zahtevima za odštete iz celog sveta.
Propaganda i laži
Razmena podataka s SZO bi pre svega pomogla ljudima u Kini. Ali Peking za tim danas, kao i pre tri godine, nema interesa.
Lekara Lija Venlijanga, koji je kao prvi uvideo da se približava pandemija i hteo da podeli saznanja sa drugim lekarima u gradu, državna je policija maltretirala, a na kraju mu je stavljena brnjica – nije smeo javno da govori o onome što zna.
On je nešto kasnije preminuo upravo od kovida, kojeg je zaradio na lekarskoj dužnosti. O tada ga mnogi u Kini poštuju kao svojevrsnog sveca.
Krajem prošle godine su u Kini održani protesti, isprovocirani požarom u stambenoj zgradi na zapadu zemlje, u kojem je stradalo najmanje deset ljudi koji su se nalazili u karantinu. Sumnja se da su stroge mere lokdauna ometale rad spasilačkih timova.
Neki su demonstranti nakon tragedije zahtevali da se svrgne Komunistička partija i njen vođa Si Đinping. On je odgovoran za talas smrtnih slučajeva s kojim se Kina trenutno suočava.
Nakon što su ukinute stroge pandemijske mere, poznatije pod nazivom „politika nula kovida“, Komunistička partija je izdala parolu da je od sad svako odgovoran za svoje zdravlje. Mogu se očekivati novi protesti, jer ljudi u Kini više ne veruju Komunističkoj partiji.
Kinezi na internetu objavljuje svoje priče o zarazi, pokazuju snimke prepunih bolnica, brojnih vreća s leševima ili prenatrpanih krematorijuma. Sve to demantuje zvaničnu priču Partije.
Samo tokom jednog dana u Pekingu je po procenama preminulo 2.700 ljudi, dok kinesko vođstvo tvrdi da su od kovida umrle samo dve osobe. Nakon što su vlasti shvatile da joj ljudi više ne veruju, krajem decembra su naprasno prekinule da objavljuju izveštaje sa brojem zaraženih osoba.
Nakon toga je stigao zahtev SZO da Kina sarađuje s međunarodnom zajednicom.
Opasnost za zdravlje u svetu
Ispravna je odluka što su brojne zemlje, poput SAD, Italije, Indije ili Južne Koreje, počele od putnika iz Kine da traže negativni test na koronu.
To doduše ide uz prilog Siju jer će on, u svom nacionalističkom maniru, kod kuće pričati da ostatak sveta žali da naudi Kinezima.
Pandemija će, od izbijanja u Vuhanu do aktuelnog talasa, odneti najmanje milion života u Kini, procenjuje Univerzitet u Hongkongu. Odnos Pekinga pokazuje da se Komunističkoj partiji ne može verovati, ni onda kada se radi o životima sopstvenog stanovništva i zaštiti čovečanstva.
Vlastodržac Si se predstavlja kao odgovorni vladar koji želi da Kina igra ključnu ulogu u svetskoj politici. Ali istina je upravo ono suprotno: Si se danas sporazumeva samo s drugim diktatorima, recimo u Msokvi, Pjongjangu i Teheranu.
Tokom Sijeve vladavine je Narodna Republika postala opasnost broj jedan za mir i zdravlje u svetu.
SZO je, nadajmo se, zažalila što je onomad udovoljila Sijevom zahtevu pa oklevala da do proleća 2020. proglasi pandemiju. A u slobodnim delovima sveta bi trebalo podići spomenike doktoru Liju Venlijangu.
*Aleksander Gerlah živi u Njujorku, član je Karnegijevog saveta za etiku u međunarodnim odnosima (Carnegie Council for Ethics in International Affairs) i pridruženi član Instituta za religiju i međunarodne studije na univerzitetu Kembridž. Doktorirao je u oblastima lingvistike i teologije. Predavao je na Harvardu, kao i na univerzitetima na Tajvanu i u Hongkongu. Povremeno piše autorske tekstove za DW.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.