Konferencije ne mogu spasiti svet

U međuvremenu je postala rutina da godišnje konferencije o klimi dožive produžetke, pa se sve do poslednjeg minuta bori za nezadovoljavajuće kompromise. Da se i od ove runde ne mogu očekivati velika otkrića, to je u suštini odavno bilo već jasno. SAD i Kina nisu „džabe“ još ranije prethodno nagovestile spremnost da učestvuju u zaštiti klime. To je bilo dobro za opštu atmosferu, a da pri tome nije bilo neophodno navesti ambiciozne ciljeve. Uz to, nikog verovatno neće začuditi ni to što ni Kina ni SAD, ne žele da dopuste da se provere njihovi navodi i napredak – i da to učini neko nezavisno telo.

Te zemlje još do marta 2015, imaju vremena da objave konkretne brojke i ciljeve za potrebe novog sporazuma o zaštiti klime u svetu, koji bi krajem 2015. u Parizu trebalo da bude usvojen. Bilo bi naivno očekivati da će se dopustiti da se na njih vrši pritisak da to učine u Limi.

Kao dovoljan događaj ocenjen je nastup ministra spoljnih poslova SAD, koji je uputio apel na konferenciji. Međutim, nije začuđujuće što zemlje u razvoju i zemlje u ubrzanom privrednom razvoju, nisu sa velikim oduševljenjem reagovale na Kerijevo upozorenje da smanje emisiju štetnih gasova, odnosno ugljen-dioksida (CO2). Američki ministar je možda u pravu, ali čuti to od predstavnika jedne zemlje, koja je u prošlosti najviše doprinela globalnom zagrevanju, teško je podnošljivo.

Zaštita klime ne podnosi odgađanje

Najkasnije od poslednjeg izveštaja UN-ovog međuvladinog panela o klimatskim promenama, objavljenog ove godine, potpuno je jasno šta se mora dogoditi. Emisija štetnih gasova sme da raste još maksimalno do 2020. godine, ukoliko je cilj da klimatske promene ostanu u podnošljivim okvirima. Zatim, do 2050, glavni deo proizvodnje struje u svetu mora biti pokriven obnovljivim energijama. Do 2100. bi gotovo u potpunosti trebalo da se odustane od fosilnih izvora energije.

Kako bi se postigli svi ti ciljevi, sve države moraju da daju doprinos. Stoga je, s obzirom na činjenicu da su "stare" industrijske zemlje do sada bile glavni uzročnici klimatskih promena, razumljivo da zemlje u razvoju i one u ubrzanom privrednom razvoju žele da budu drugačije tretirane. Međutim, pomalo čudno deluje to da jedna zemlja poput Kine, koja u međuvremenu emituje najveće količine CO2, želi da se prema njoj ophode kao zemlji u razvoju. Ne bi se smelo zaboraviti ni da će veliki problem za svetsku klimu predstavljati najnoviji „bum u emisiji ugljen-dioksida“ u Indiji.

Svake godine ista igra

Šteta, što taj teatar sa produžecima i predstavljanjem jedne oslabljene rezolucije, koji se svake godine odigrava, skreće pažnju sa napretka u Limi i onog u par meseci pre toga. Zeleni fond za klimu UN obuhvata više od deset milijardi dolara, a veliki "klimatski grešnici", Kina i SAD, su makar uvideli hitnu potrebu da se implementiraju mere za zaštitu klime. Naravno, sada nakon obećanja moraju da uslede i dela. U Limi se to, međutim, još nije moglo dogovoriti. Ali sve češće ekstremne vremenske neprilike u obe ove zemlje i veliki problem zagađenja vazduha u Kini, najbolja su garancija za to da će obe države narednih godina zaista biti aktivne na tom planu.

Dosadašnje mere nisu dovoljne kako bi se svet spasio od opasnog povećanja globalne temperature daleko iznad dva stepena Celzijevih. To ni konferencija u Limi nije mogla da promeni. Ko je od ove konferencije previše očekivao, mogao je samo da bude razočaran. Ipak, na međunarodnom nivou raste razumevanje da nema alternative zaštiti klime.

Lima: razočaravajuće, ali ne iznenađujuće

Konferencije o klimi su važne, jer je svetu potreban obvezujući sporazum o zaštiti klime, ali te konferencije ne mogu da spase svet od opasnog globalnog otopljavanja. Napori oko zaštite klime ne prave pauzu od decembra do decembra. Promena u razmišljanju mora se dogoditi u svakodnevnoj politici. Prelaz na obnovljive energije i jedan "zeleni" privredni model ključ je uspeha. Iako je prisutno razočaranje zbog konferencije u Peruu, Lima bi trebalo da bude važan korak na putu ka dogovoru u Parizu. Samo što je taj korak ispao manji nego što su mnogi očekivali.

Ako se kao merilo uzmu konferencije o klimi koje se svake godine održavaju, onda se može reći da pritisak raste, a time i rizik da bi one mogle biti promašaj. Mnoge neugodne odluke su odložene za narednu godinu. Pariz bi tako trebalo sve da izgladi. Ako očekivanja u te dvonedeljne konferencije budu prevelike, onda su one osuđene na propast. Vlade u svetu moraju da urade domaći zadatak. Kako bi konferencija u Parizu mogla biti uspešna, potrebno je da se već sada priprema teren - ne samo na godišnjim pregovorima u okviru Ujedinjenih nacija.