Konflikte ne rešavaju ni rat, ni mir

„Već duže vreme je dezorijentisan i zbog svog (lošeg) karaktera, u svađi je sa svakim.“ Tako je pre par dana drugi po važnosti predstavnik muslimanskih Bošnjaka Fahrudin Radončić okarakterisao najvažnijeg političara Bošnjaka Bakira Izetbegovića. To je samo jedan primer iz ogromne palete svađa i ličnih uvreda u Bosni i Hercegovini.

Neki jedinstven cilj koji bi mogao da ujedini – ne postoji. Vođa bosanskih Srba Milorad Dodik želi polovinu zemlje koju kontrolišu Srbi što pre da otcepi. A Hrvati žele za sebe više autonomije.

Muslimani čine skoro polovinu od ukupno oko 3,5 miliona stanovnika Bosne i Hercegovine. Oni vladaju zajedno s katoličkim Hrvatima (15 odsto) u jednom delu države – u Federaciji BiH. Pravoslavni Srbi čine oko trećinu stanovništva. Svako protiv svakog – tako glasi moto u BiH.

Svi protiv svih

Ali može još gore. Sva tri naroda neguju kulturu sukoba i u sopstvenim redovima. Posledica toga jeste da u turistički atraktivnom Mostaru, podeljenom između Bošnjaka i Hrvata, već devet godina nisu održani opštinski izbori, zato što dve strane mrze jdna drugu i sprečavaju održavanje zajedničkih izbora. Evropska unija i Sjedinjene Američke Države uložile su milijarde evra u tu zemlju i poslale tamo čitavu vojsku diplomata i stručnjaka. Rezultati su krajnje poražavajući. Predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović nedavno se opet, kao neka vrsta zaštitnice Hrvata u susednoj Bosni i Hercegovini, požalila na navodne ekstremističke muslimane. Prema navodima premijera Srbije Aleksandra Vučića, odnosi unutar same BiH, kao i oni s njenim susedima, toliko su loši, kao što nisu bili od početka rata pre 25 godina.

Uzroci blokade koja je dovela do ekonomske i socijalne bede su očigledni. Državno uređenje koje je nakon završetka rata progurao Zapad, zemlju čini nesposobnom za život: dva uglavnom samostalna entiteta, deset veoma autonomnih kantona i jedan grad kojim zajednički upravljaju entiteti – distrikt Brčko. Daleko najviše novca iz državne kase odvaj se za prenaduvanu administraciju.

Neka nova konferencija o prerađenom mirovnom sporazumu, ne uspeva da se organizuje zbog različitih ciljeva triju naroda. Bošnjaci žele jaku, jedinstvenu, saveznu državu, Srbi samo žele napolje iz zemlje koju ne vole, a Hrvati već danas više teže susedu – Hrvatskoj – nego što su okrenuti ka glavnom gradu, Sarajevu. Stanje je toliko beznadežno da je pre dve godine došlo do teških socijalnih nemira u kojima je zapaljena i zgrada Predsedništva BiH u Sarajevu.

Lideri stranaka kontrolišu sve

Glavni uzrok svih nevolja je, prema u međuvremenu veoma raširenom mišljenju i u BiH i u inostranstvu, nedemokratska struktura svih stranaka. Svaka od njih usmerena je na sopstvenog vođu koji neosporno ima svu moć. Njega uvek i iznova biraju, a on se zauzvrat brine o svojim pristalicama, na primer kad je u pitanju zapošljavanje u državnom aparatu ili državnim preduzećima. Taj vođa ih štiti i pred sudovima, pomaže njihovim malim firmama putem javnih poslova i prikriva veliku korupciju koja se time još više podstiče.

Takav vladajući sistem se, pored kontrole nad državom, privredom i pravosuđem, bazira i na medijskom sistemu koji su stranke među sobom podelile. Upravljajući marketingom, jer bez reklama nijedan od brojnih medija u BiH ne može da preživi – takođe se vrši uticaj, kao i s ostavljanjem urednika odanih strankama. Mediji tako u svakom trenutku mogu da budu instrumentalizovani, recimo onda kada treba prikriti sumnjive poslove ljudi iz stranaka ili kada treba ocrniti političke protivnike.