Konj umesto mašine
8. maj 2019.
Devet je ujutro u predgrađu Kelna. U Šumarsko-botaničkom vrtu malo je ljudi. Buka automobila se ovde pretvara u tihi šum u pozadini. Posetioci se raduju raskošnom zelenilu drveća, cvrkutu ptica, svežem vazduhu. Malo njih obraća pažnju na tlo. I tu greše, smatra šumar Elmar Štertenbrink.
„Bez zdravog šumskog tla ne funkcioniše ni šuma, jer u tlu se razgrađuje sve što drveće odbaci, kako lišće tako i suve grane“, kaže nam on. Osim toga, tlo mora biti dobra podloga za klijanje semena kako bi se šuma podmlađivala.
Šumari po nalogu vlasnika obaraju drveće, režu debla i brinu se o transportu. Ono što je u ovoj šumi posebno: za to koriste konje. Jutros su u Šumarsko-botanički vrt grada Kelna kamionom dopremljeni konji Pit i Karlos. Njihov je zadatak da odvuku oborena stabla na čistinu.
„Šuma grada Kelna nije stara“, pojašnjava šumar Mihael Hunt. Mnoga stabla su posađena tek pedesetih i šezdesetih. Šuma se redovno proređuje kako bi preostala stabla mogla slobodno da rastu. „Nismo želeli da stvaramo tako puno proseka u šumi da bismo do svakog drveta mogli doći mašinama. Morali smo da nađemo drugo rešenje. U stvari su postojale samo dve alternative: ili ljudi koji će drvo već u šumi ispiliti na male komade ili konji“, priča Hunt.
I odlučili su se za konje. To na prvi pogled zvuči zastarelo, jer u međuvremenu su i u šumu stigle mašine i digitalizacija. Drveće se digitalno registruje, dronovi s kamerama pomažu pri inventuri. Ogromne mašine ruše drveće, skidaju mu grane i seku debla na manje komade kako bi ih pripremili za transport. Istovremeno beleže informacije o količini, vrsti i kvalitetu drveta te ih šalju šumarima i pilanama.
No mašine uništavaju šumsko tlo jer ga težinom zgušnjavaju, pa je na tako utabanom tlu rast novog drveća gotovo nemoguć.
Čovek i konj: međusobno poverenje
U međuvremenu su šumski radnici s Karlosom i Pitom ušli u šumu. Konji strpljivo čekaju da im se na amove lancima pričvrste posečena stabla. Tek na tihu komandu odvlače teret do čistine gde će ga pokupiti mašine.
Oni sami traže put kroz šumu. Na cilju se zaustavljaju bez zapovesti i čekaju radnike koji uklanjaju lance s debla. Kada bi ogromni konj sada iznenada potrčao, radnik bi mogao teško da se povredi. No i konj i čovek imaju poverenja jedan u drugoga.
Čim se radnik uspravi i krene nazad prema šumi, Pit se okreće i lagano kreće zajedno s njim do sledećeg debla.
Kada se za te radove koriste konji, proseci u šumi ne moraju biti tako široki i brojni kao kod upotrebe mašina. „Inače bi kroz šumu svakih 20 metara trebalo da budu prolazi široki 4,5 metara. Vlasnik šume time izgubi 20 do 25 odsto površine“, objašnjava Elmar Štertenbrink.
Za konje je dovoljno prokrčiti put od jednog metra širine i to u razmaku od 40 metara. Osim toga, kopita konja znatno manje uništavaju dragoceno šumsko tlo. Štertenbrink priča da je u poslednje vrijeme znatno porasla potražnja za konjima, i to ne samo u javnim šumama, nego i u privatnim.
A Pit i Karlos sada su zaslužili odmor. Ovi konji teški oko 800 kilograma tri sata su izvlačili po 200 kilograma teška stabla. Ako treba, oni mogu povući i tonu tereta. Poslepodne ih očekuje još tri sata rada.
Oko trećine teritorije Nemačke je pokriveno šumom. To je veliko blago jer je drvo sve traženije. Osim toga, šume su važne i za klimu. Zato je savezna vlada odlučila da pet odsto nemačkih šuma prepusti prirodnom razvoju. Ostatak će i dalje biti iskorišćavan, ali na ekološki održiv način. U Kelnu se to već sprovodi.