Korupcija je vrednosni sistem elita
24. januar 2018.
Ako pitate građene, korupcija je hrvatski problem broj jedan. Ali borba protiv nje nikako da zaživi. Štaviše, stručnjaci s kojima smo razgovarali uvereni su da se u Hrvatskoj borba protiv korupcije nikada nije ni dogodila. Predsednica „Transparensi internešenela“ Hrvatska Davorka Budimir, sudija Trgovačkog suda Mislav Kolakušić i sociolog kriminala i univerzitetski profesor dr Renato Matić, jedinstveni su u mišljenju da u Hrvatskoj borba protiv korupcije danas uopšte ne postoji.
- pročitajte još: Kako fingirati borbu protiv korupcije
Dok se zvanični Zagreb pripremao za ulazak Hrvatske u Evropsku uniju, pod pritiscima iz Brisela ubrzano se stvarao zakonodavni okvir koji je trebalo da osigura da se Hrvatska, po ulasku, neće naći pod monitoringom EU zbog izostanka antikorupcijskih mera. Zakoni su se prepisivali, a građani su nekoliko meseci bili izloženi agresivnim propagandnim akcijama u kojima su uveravani da je koruptivno ponašanje neprihvatljivo i da je poželjno da prijavljuju korupciju. Odvijala su se i propagandna privođenja moćnih političkih aktera, ali nijedan takav slučaj do danas nije dobio svoj pravosnažni sudski epilog, a svi pompezno privođeni uživaju blagodati statusa slobodnih građana. Više nema ni propagandnih akcija, niti promotivnih hapšenja, a problem korupcije jedva da iko više i spominje, iako je ona bila glavna tema prošlih predsedničkih izbora.
„Ne radi se o korupciji, već o veleizdaji“
Sudija Trgovačkog suda Mislav Kolakušić, koji je zbog borbe protiv korupcije i ovršnog zakona koji je stotine hiljada građana gurnuo u bedu, dobio nadimak sudija–pravednik, u razgovoru za DW ističe da korupcija uništava hrvatsko društvo i da je situacija svakim danom sve gora.
„Korupcija uništava naše društvo, ali nažalost svakim danom svedoci smo sve gore situacije. Zakoni se pišu po narudžbama lobija, pa je tada i svako otimanje javnog novca – našeg novca, zakonito. Šta je to korupcija? To je kada se u postupku javne nabave nešto što vredi jedan milion plati jedan milion i za to se primi ’naknada’ od 10.000 kuna jer ste izabrali baš tog dobavljača. Kod nas je pravilo da se nešto što vredi jedan milion plati 50 miliona kuna javnog, dakle našeg novca i uzme ’naknada’ od 100.000 kuna, a tada to više nije korupcija, već veleizdaja. Prema javno dostupnim podacima pojedini kilometri autoputa koštali si i 150 miliona kuna, a kažu da je evropski prosek 30 miliona kuna po kilometru, koliko je koštala i trasa Zagreb-Split. Sagradili smo hiljadu kilometara. Dok se građanima predstavlja farbanje tunela, niko se ne bavi razlikom od stotina miliona ili milijardi kuna. Korupcija je kada se Ovršnim zakonom omogući da se pojedinci na troškovima tog postupka obogate dok se siromašni građani teraju u bedu“, naglašava Kolakušić.
- pročitajte još: „Gde god se pogleda – sami prevaranti“
Političke elite proizvode društveni haos jer se u njemu dobro snalaze budući da za njih važe posebna pravila. Kolakušić naglašava i da je izrazito prisutna korupcija u pravosuđu, a on se deset godina već zalaže da sve odluke sudova budu javne, bez anonimizacije sudija i stranaka jer je sadašnje skrivanje u suprotnosti sa Ustavom određenom javnošću sudskih postupaka.
Izvor problema – političko kadriranje
„Nije isto donositi odluke koje odudaraju od prava i zdravorazumske logike pod nadzorom javnosti ili u tajnosti. Nije isto ako je odluka i njeno obrazloženje dostupno samo strankama u postupku ili celoj javnosti. Kako u raspolaganju javnim novcem, tako je i u sudskim postupcima osnovni korak protiv korupcije javnost celog sudskog procesa. U našem krivičnom zakonodavstvu nedostaju novčane kazne koje bi se izricale uz kazne zatvora za kaznena dela korupcije i utaje poreza. Veliki broj ljudi protiv kojih se vode postupci za privredni kriminal ili korupciju preneo je imovinu na bliske osobe te su delovi krivičnih odluka, kojima im se nalaže da plate štetu koju su počinili budžetu, mrtvo slovo na papiru. Ako pored kazne guljenja krompira izreknete i novčanu kaznu, recimo u iznosu od deset miliona kuna, osobi koja na sebi nema ništa, a bila je deset godina direktor javnog društva iz kojeg su nestale stotine miliona kuna, začudili biste se kako bi ona bila plaćena u kratkom roku da se novčana kazna zamenjuje za bezuslovnu kaznu zatvora kao i za sitne prekršaje“, upozorava Kolakušić.
Sociolog kriminala dr Renato Matić, koji godinama istražuje korupciju i njene uzroke, prošle godine objavio je naučno istraživanje koje je pokazalo da je političko kadriranje ključ problema kad je reč o snažnoj otpornosti korupcije u Hrvatskoj.
„Ljudi koji su stvarali i doprineli da se korupcija generiše, kad se nađu na poziciji vlasti, kao floskulu predlažu rešenja. Ne može sistem koji je korupciju stvorio i od nje živi da se bori protiv korupcije. Ulazak u EU nije ništa rešio, političke elite smatraju da su ispunile formu i to je to. Korupcija, u okolnostima političkog uticaja u javnim profesionalnim strukturama, postaje i opstaje uobičajena, očekivana i poželjna aktivnost, a u okviru očekivanog institucionalnog delovanja omogućava se njena obnova i pojačava otpornost, čak i ako je u društvu ostvaren pomak u razvoju percepcije i svesti o korupciji. Delotvorna strategija borbe protiv korupcije započinje razvlašćivanjem političkih aktera od bilo kakvoga političkog uticaja na profesionalne procese i strukture u javnim institucijama, a prvi korak u tom smeru jeste raskid s praksom političkoga kadriranja“, ističe dr Matić.
Ljudi ne veruju da išta može da se promeni
Davorka Budimir,pPredsednica Transparensi internešenela Hrvatska, vodeće nevladine organizacije koja se bori protiv korupcije, smatra da borba protiv korupcije nikad nije postojala, da su korupcija i potkradanje države nasleđe iz bivšeg sistema u koje niko ne želi da dira jer predstavlja vrednosni sistem političkih elita. Formalno se osnivaju institucije koje bi trebalo da se bore protiv korupcije, ali im se u državnom budžetu ne obezbeđuju sredstva za elementarno funkcionisanje.
„Korupciju građani uvek ističu kao jedan od najvećih problema našeg društva, ali kada se već 27 godina ne događa nikakva promena na tom planu, građani počinju da veruju da to i ne može da se promeni i da je korupcija zabetonirana. Političke elite uopšte ne žele promene ni borbu protiv korupcije. Hrvatska je, pod pritiskom EU, postavila zakonodavni okvir, stvorila preventivna tela za borbu protiv korupcije – izabrali smo poverenika za pristup informacijama, izabrano je Povereništvo za sprečavanje sukoba interesa, osnovano je telo koje kontroliše postupke javne nabave. Sve su te institucije bile zamišljene kao nezavisne od politike, ali je za rad tih tela u startu obezbeđeno suviše malo finansijskih sredstava čime su neke od njih bile gotovo paralisane čak i u obavljanju osnovnih delatnosti. U slučaju represivnih institucija koje bi trebalo da se bore protiv korupcije još je i gore, jer ni njima nisu obezbeđena finansijska sredstva da rade brže i efikasnije. Godinu za godinom glavni državni tužilac javno upozorava da nemaju dovoljno materijalnih sredstava za normalan rad. Zbog svega toga smatram da borba protiv korupcije ovde nikada i nije bila u fokusu politike“, naglašava Budimir.
Više novca i nacionalna direkcija za borbu protiv korupcije
Ona je uverena da je izostanak borbe protiv korupcije najveći problem u Hrvatskoj i da je ona glavni uzrok i iseljavanja i izumiranja.
„Sistem je napravljen tako da politika sve kontroliše. Sam sistem podstiče koruptivne radnje i čitav niz nepravilnosti. Kod nas morate da imate političku vezu za zapošljavanje na bilo kom nivou – od čistačice, do menadžera. Prosečni građani ne mogu da žive od svog rada ili znanja. Hrvatska nema problem ni sa ustašama ni sa partizanima. Generacije koje su se rodile početkom rata završile su fakultete, zasnivaju svoje porodice i njima bivši sistem ništa ne predstavlja. Oni traže reforme i borbu protiv korupcije, ali toga nema i oni se jednostavno masovno iseljavaju u društva koja sprovode reforme i bore se protiv korupcije“, zaključuje Budimir i ističe da do danas političke elite nisu obezbedile zakonsku zaštitu za one koji prijavljuju korupciju, iako se u to kunu u svakoj izbornoj kampanji. Zaštita „zviždača“, istinska kontrola finansiranja političkih stranaka i postupaka javne nabavke, primereno finansiranje državnih institucija koje su zadužene za borbu protiv korupcije, preduslovi su da uopšte možemo da govorimo o nameri da se društvo bori protiv korupcije.
- pročitajte još: Za sinove političara samo najbolje
Sudija Kolakušić naglašava da je za istinski početak reforme društva i borbe protiv korupcije neophodno da se napokon počne sa primenom Zakona o porezu na dohodak, koji od 2000. godine daje ovlašćenja da se ispita stečeni dohodak – imovina, i koji je najefikasnije sredstvo za povraćaj sredstava u državni budžet i oduzimanje nezakonito stečene imovine.
„Poreski zakoni i postupci su u svim razvijenim državama važniji od krivičnog zakonodavstva. Poreski postupak je brz, jer u njemu građanin mora da dokaže iz kojih sredstava je pribavljena imovina, za razliku od krivičnog postupka koji je izuzetno skup i dugotrajan, u kojem državno tužilaštvo dokazuje da je neko primio mito, a što je vrlo često gotovo nemoguće. Dovesti korupciju i pogodovanje u normalnije okvire, znatno je brže i lakše kroz primenu poreskih propisa, nego kroz krivično zakonodavstvo – odnosno, ako se ne dopusti uživanje u plodovima nezakonitog postupanja, onda će takvih postupanja biti sve manje i manje. Nužno je hitno osnovati Nacionalnu direkciju za borbu protiv korupcije čijeg bi direktora građani birali neposredno i koji bi odgovarao za svoj rad Saboru, a pod budnim okom građana“, zaključio je Kolakušić.