Krajem prošle godine je jedan ruski istraživački centar, koji redovno sarađuje sa Ministarstvom spoljnih poslova i drugim ruskim institucijama, za Sergeja Lavrova i Kremlj sačinio predlog za oživljavanje odnosa sa Sjedinjenim Državama. O tome mi je pričao jedan diplomata kojeg poznajem.
Osim saveta da se oživi dijalog o Ukrajini i počnu pregovori o uzajamnim garancijama da neće biti hakerskih napada, stručnjaci su ruskom rukovodstvu predložili da pomogne Donaldu Trampu pri kontaktu sa Severnom Korejom. Argumentacija je bila jednostavna: predsednik SAD, stalno kritikovan na sve strane, biće zahvalan za podršku koja mu omogućava nekakav uspeh na međunarodnoj sceni. Tim bolje što je smanjenje tenzija na Korejskom poluostrvu dugoročni nacionalni interes Rusije.
Autori preporuke brzo su dobili odgovor da svoje savete nabiju u… kantu za smeće i još dublje. Amerikanci su prvi započeli novi Hladni rat, oni moraju prvi predložiti njegov kraj – to je bio smisao razdražene reakcije iz Ministarstva spoljnih poslova i Kremlja na predlog stručnjaka.
Od tada je Donald Tramp ozbiljno napredovao u pregovorima sa severnokorejskim režimom. Iako niko normalan ne bi stavio ruku u vatru da će se Tramp zbilja 12. juna sastati sa diktatorom iz Pjongjanga, jedno je jasno: Bela kuća i Stejt dipartment su našli kombinaciju štapa i šargarepe koja je za početak odobrovoljila Kima Džong Una da priča o ključnoj stvari – nuklearnom razoružanu njegove despotije.
I tu je Moskva, konačno, rešila da stupi u igru. Na strani Severne Koreje, razume se.
Posle sastanka Lavrova i Kima prošle sedmice postalo je jasno da Kremlj hoće što je moguće više da oteža Trampu posao sa Severnom Korejom, a u najboljem slučaju da torpeduje blago približavanje Vašingtona i Pjongjanga. Lavrov je Kimu preneo Putinovu poruku i dovoljno podrobno saopštio koji je glavni savet: ne preduzimajte jednostrane ustupke dok Amerikanci sami ne pokrenu ukidanje sankcija.
To upravo protivreči liniji Vašingtona koji traži praktične dokaze razoružanja pa će tek onda doći do ukidanja sankcija, humanitarne pomoći, investicija, prijema u krug civilizovanih država dostojnih poverenja.
Za razliku od menija na svečanim prijemima u Kremlju, jelovnik ruske spoljne politike prilično je jednobrazan. Moskva faktički podgreva severnokorejskoj diktaturi isto jelo koje je svojevremeno servirala Sadamu Huseinu, Slobodanu Miloševiću ili Viktoru Janukoviču, a danas iranskim mulama i Bašaru al Asadu. Jelo se zove: „Promena režima neće proći!“
Ruske vlasti, koje se same panično boje pada, smatraju da, što više problema izazovu Americi u svetu, to su veće šanse da će naići na uvažavanje i opstati na vlasti. U većini slučajeva su se kulinarski recepti Kremlja završili naopako po one koji su ih kušali: Sadam je obešen, Milošević je umro u Hagu, Janukovič (najsrećniji od svih) troši ukradene milione po moskovskim restoranima. Asad i iranska teokratija su još na vlasti.
Zvanična Rusija je u jednom trenutku, čini se, uzela tajm-aut kako bi prokljuvila šta to znači Trampov slogan America first. Shvatili su: administracija u kojoj su Tramp, Pens, Pompeo, Bolton i Matis neće pasti na ucene iz Kremlja. Zaključak u Moskvi? Americi treba još ljuće zabiberiti.
Objavljeno je da će se predsednik Putin sastati sa Kimom Džong Unom do kraja godine. Drugim rečima, neka Kim vidi šta Tramp hoće dok Moskva (navodno u dogovoru sa Pekingom) ne spremi svoje predloge. Uzgred, Kinezi nerado prihvataju imidž glavnog konkurenta Amerike u korejskom pitanju. Ali ruskom rukovodstvu, koje odavno živi u bunkeru, to nije važno – i ono može preuzeti ulogu prvoborca protiv Trampove korejske politike.
Kima Džong Una to može da raduje – odsada može da priča da i on ima saveznike, i to kakve! Lavrovljev put u Pjongjang provocira oštre reakcije u Južnoj Koreji i Japanu. Kremlju to očigledno nije bitno. Na posletku, Putin uvek može kod japanskog premijera Šinza Abea dalje raspaljivati iluziju da će jednog lepog dana obradovati Japance ustupcima oko spornih Kurilskih ostrva.
Ipak, ne treba zaboraviti da Rusija za razliku od SAD, Kine i Južne Koreje ima veoma malo poluga uticaja na Severnu Koreju. Čak manje i od Japana. Kako tu činjenicu ni u Kremlju nisu mogli da previde, Hladni rat 2 postao je zvanična ruska politika.
Čuvanje nepredvidive diktature sa atomskom bombom na istočnim granicama baš i nije u skladu sa bezbednosnim interesima Rusije. Ali nema veze: ruska vrhuška je odavno naučila da odvoji interese države i društva od svojih sopstvenih.