Lažov i sandale koje klaparaju
20. decembar 2018.
Ah, reportaža. Kraljevska disciplina novinarstva, u Nemačkoj kao malo gde na svetu i danas na tronu zanata. Za vesti je dovoljno biti solidan, izveštaj traži malo više, analiza baratanje logikom i jasno pisanje, istraživačko novinarstvo pre svega magareću upornost i pseći njuh, komentar traži britko pero i nešto lucidnosti, ali reportaža… za dobru reportažu morate imati sve, sokolovo oko za celu priču i za detalje, volju da se danima ili mesecima vučete po terenu, hrabrost da sve pitate, hazarderstvo čak, literarni dar da to pretočite u tekst sa višom poentom, na pet ili deset stranica koje će čitalac progutati.
Ne može to svako, a skoro niko to ne može kao Klas Relocijus (33). Dar ovog novinara nedeljnika Špigel – lista kojem su jake reportaže zaštitni znak – nije samo povremeni bljesak, ne, Relocijus je uvek pisao odlično. Potpisao je za sedam godina 55 velikih tekstova u uglednom hamburškom nedeljniku, tako mlad već je sakupio četiri prestižne Nemačke reporterske nagrade, CNN ga je proglasio novinarom godine, Forbs ga je svojevremeno stavio na listu 30 najuspešnijih novinara Evrope mlađih od 30 godina… Relocijus je bio najbolji u poslu.
Previše dobro
„Jednog ranog jutra ovog leta Alin, devojčica umornih očiju, 13 godina, sama hoda još tamnim ulicama grada Mersina i peva“, tako počinje recimo reportaža iz jula 2016. o sirijskim siročićima koji su postali robovi u Turskoj. „U klaparajućim sandalama ide kroz fabričku četvrt, pored propalih zgrada, pored pasa koji još spavaju i fenjera bez svetla. Pesma koju peva govori o dvoje dece koje je život zazidao, ali koja, kada su prošla najgore patnje, ipak bivaju spašena.“ Tako je pisao Relocijus, kao Haruki Murakami, tu su sitnice, muzika, mirisi, osećanja.
Tako je pisao recimo o poslednjem ginekologu koji u konzervativnom Misisipiju izvodi abortuse premda je i sam ranije verovao da je abortus greh. O nepravedno zatočenom Jemenitu u Gvantanamu koji je posle 14 godina torture tako skrhan da ne želi da izađe iz zatvora. O zvezdi američkog fudbala Kolinu Kaperniku, čoveku koji je prvi klekao u znak protesta zbog nasilja nad crncima.
Priče su bile tako dobre, previše dobre, skoro nemoguće dobre. Skoro nemoguće?
Na poslednjoj velikoj reportaži objavljenoj u novembru stoje potpisi Klasa Relocijusa i Huana Morena, takođe iskusnog autora Špigela. Radi se o građanskoj straži u SAD na granici sa Meksikom, ljudima koji na svoju ruku uzmu uniforme i puške i „love Meksikance“.
Ali, Moreno, kada je video tekst spreman za štampu, nije zadovoljan. Najviše ga iritira fotografija jednog od Amerikanaca – zašto prikazujemo njegovu fotografiju kada se u priči jedva pojavljuje? Zašto Relocijus – čiji je zadatak bio da undercover provede nekoliko dana i noći sa tim „lovcima na Meksikance“ – nije fotografisao glavne protagoniste priče? Morenu su i neki pasusi koje je pisao njegov kolega sumnjivi.
„U svađi sa i o Relocijusu tako Moreno rizikuje sopstveni posao, u međuvremenu istražuje kolegu, očajnički, o sopstvenom trošku“, piše sada Špigel o slučaju u sopstvenoj kući. „Tri, četiri sedmice Moreno ide kroz pakao jer kolege i pretpostavljeni u Hamburgu na početku uopšte ne veruju u njegove optužbe. Relocijus? Da podmeće? Naš skromni Klas? Baš on?“
Ali Huan Moreno ne popušta. Koristi priliku što je u Americi gde treba da piše o čuvenom bokseru i najbogatijem sportisti sveta Flojdu Mejvederu. Na svoju ruku odlazi na jug, do granice sa Meksikom, i nekako nalazi „lovce na Meksikance“ o kojima je pisao Relocijus u njihovoj zajedničkoj priči. Ti ljudi stvarno jesu građanska straža, o njima su pisali i drugi mediji. Ali Klasa Relocijusa u životu nisu videli. Glavni protagonista reportaže u izvedbi Relocijusa ima znakovite tetovaže po rukama – opet ti savršeni detalji koji daju punoću reportaži – ali u stvarnosti čovek nema nikakve tetovaže. Moreno sve dokumentuje.
U redakciji u Hamburgu se pale alarmi. Urednik kaže Relocijusu da je provaljen. Ovaj i dalje laže, laže odlično, ima objašnjenja za sve… Ali onda tokom besane noći puca i sutradan na sastanku sa glavnim urednikom i drugima – sve priznaje. „Svi izvori su mu truli. Masa stvari sasvim izmišljena, izmaštana, slagana. Citati, mesta, scene, navodni ljudi od krvi i mesa. Fejk“, piše sada Špigel.
Špigel se izvinjava svima
Zašto zaboga? Zašto neko tako mlad i bez sumnje odličan novinar – čak i kada ne laže – to radi? Neko koga su obožavali u redakciji jer je bio skroman i ljubazan, nije glumio zvezdu već je hitro obavljao i dosadne male redakcijske poslove, one za koje se ne dobijaju lovorike? „Nije se radilo o tome da sam hteo uvek novi veliki poduhvat. To je bio strah od toga da omanem“, rekao im je Relocijus. „Pritisak da ne smem da omanem bivao je sve veći kako sam postajao uspešniji.“
Reporter tvrdi da nije sve izmišljao, da su mnoge priče do kraja faktografske. Da je u nekima lagao malo, a u nekima mnogo. Da je, recimo, redovno dopevavao i dosoljavao, da je izmišljeno svaki put kad je napisao da neko od likova iz reportaže peva baš neku zgodnu pesmu ili da sa radija baš u ključnom trenutku radnje ide odgovarajuća numera. Ali izmišljao je i veće stvari. Recimo da je uopšte pričao sa tim „lovcima na Meksikance“. Ili da je pričao sa roditeljima američkog kvoterbeka.
Kako piše u tekstu Špigela, Relocijus je od raznih žirija mnogo puta u životu čuo najveću moguću pohvalu: da njegove reportaže bude žive slike, pokreću bioskop u glavi. Ali Relocijus je svesno odlučio da u tom bioskopu ne moraju da idu samo dokumentarci.
„Špigel moli da primi naše izvinjenje svako ko se sa lažnim citatima, izmišljenim detaljima života, izmišljenim scenama, fiktivnim mestima ili drugačijim pogrešnim kontekstima pojavio u člancima Klasa Relocijusa u Špigelu. Naša kuća se izvinjava i čitateljkama i čitaocima, svim cenjenim koleginicama i kolegama u branši, žirijima za dodelu nagrada, novinarskim školama, porodici Rudolfa Augštajna, poslovnim partnerima i mušterijama“, piše u opširnom članku na portalu ovog nedeljnika.
Kako je lažov prolazio godinama? Da li je baš tako dobro lagao ili bi urednicima krenule bale na usta zbog sočnih priča pa su bili nepažljivi? Kako se provukao tolikim faktčekerima, ljudima iz dokumentacije koji treba da proveravaju svaku napisanu reč i kojima se Špigel toliko ponosi?
Ova kuća obećava da će sve razjasniti i već je formirana komisija iskusnih novinara koja će preispitati rutinu u Špigelu. Prenose da je u redakcijskoj zgradi u Hamburgu atmosfera kao na sahrani. Da su, nenamerno, izdali princip koji je proklamovao veliki osnivač lista Rudolf Augštajn – „reći ono što jeste“. Augštajn je hteo da se činjenice tako dobro proveravaju jer Špigel sebi ne sme da dopusti ovakve nevolje.
Pa opet, ide li išta bez poverenja? Kako može da nastane reportaža bez ličnih impresija reportera, onoga što samo on zapazi? Kako to proveriti? Tu se, piše u komentaru lista Tagesšpigel, radi o etici novinara. „Ali Relocijus nije imao etička načela, njega je ždrala ambicija da isporuči najbolju moguću reportažu. Zbog takvih kolega zakazuje ceo sistem. (…) Istina je previše vredna moneta da bi se prepustila ljudima poput njega. Pa ipak, ovakvi slučajevi ne mogu sasvim da se izbegnu.“
Šteta za novinarstvo
Češljanje Relocijusovih reportaža će potrajati. Kada se sada čitaju, sve deluje previše dobro da bi bilo istinito. Štošta nikada neće biti raspetljano. Ko zna da li je devojčica u Mersinu imala sandale koje kalaparaju? I da li devojčica uopšte postoji.
Ali češljaće se i drugde jer je Relocijus kao slobodni novinar dosta pisao i za mesečnik Cicero, nedeljna izdanja Noje cirher i Frankfurter algemajne cajtunga, magazin Zidojče cajtunga, portal nedeljnika Cajt, dnevne listove Velt i Tagescajtung, dakle za sam krem štampe na nemačkom.
„Slučaj Relocijus“ ući će u anale, baš tamo gde je švajcarski novinar Tom Kumer koji je devedesetih takođe radio za najveće listove na nemačkom govornom području i donosio im ekskluzivne intervjue… Bred Pit, Čarls Bronson, Šeron Stoun, Arnold Švarceneger, svi su hteli da pričaju sa njim… osim što nisu.
Kumer je naprosto godinama, a bili su to začeci interneta, kombinovao i prekrajao odgovore koje su ovi davali u drugim intervjuima i prodavao ih kao ekskluzivu. Kada mu je Berliner cajtung 2005. dao drugu priliku da se bavi novinarstvom, on je napisao reportažu tako što je plagirao dve druge, već objavljene.
Ili, još luđe, magazin Štern je 1983. od jednog tipa otkupio lične dnevnike Adolfa Hitlera. Za 62 sveske su mu dali 9,3 miliona maraka. Toliko su bili ludi za pričom, toliko nestrpljivi, da nisu sačekali da Savezni ured za kriminalistiku proveri dnevnik. Objavili su sve pompezno, a onda je stiglo veštačenje. Dnevnik je fejk, u Šternu su ispali smešni i sramotni istovremeno.
Ali posledice prevaranata među novinarima nikada ne ostaju na vratima redakcije. Kako povodom aktuelnog slučaja piše dnevni list Handelsblat, stvar šteti celom novinarstvu. „Klasični mediji ionako na mnogim mestima stoje pod sumnjom da manipulišu. A izloženi su i pritisku – prevashodno ekonomskom. Čak i Relocijus sad kaže da je bio pod pritiskom. Pritiskom da uspe. Ali sorry, i to je možda bajka kao i mnoge njegove priče jer baš kolege u Špigelu zahvaljujući komotnim uslovima rada imaju najveće slobode.“
Pa ipak, Špigel je postupio najbolje moguće. Prikupili su dokaze, sve objavili transparentno, posuli se pepelom… neće njih slučaj Relocijus koštati tiraža, ali će crv sumnje ostati. Šta kada neko drugi piše reportaže tako dobro da deluju izmaštano? Hoće li opet verovati? Ili će ih isušiti od detalja, mirisa, zvukova i osećaja i pisati… dosadno? Što bi rekao urednik baltimorskih novina u kultnoj seriji „The Wire“: hoće li izvaditi račiće iz supe od račića i ostaviti je klot? Kome treba takvo novinarstvo? To mogu i roboti.
Nepoznato je da li će biti pravnih koraka protiv Klasa Relocijusa. Poznato je da je on u nedelju ispraznio svoju kancelariju u prostorijama Špigela u Hamburgu, a da je od nedelje nezaposlen. Ugovor je otkazao sam, mada bi ionako bio otpušten. Taj čovek nikad više neće biti novinar jer ni do sada nije bio zbilja novinar. Za njega neće biti druge prilike. Šefovima je rekao da ga neki đavo tera da laže, da uvek bude najbolji reporter iako je to nemoguće. I još je rekao: „Bolestan sam, moram da nađem pomoć.“
Neki bi se opkladili da će uskoro biti filma na ovu temu. Ili da će Relocijus, kada se prašina slegne, izdati knjigu i sasvim lepo živeti od honorara. Možda je nazove: „Ja, lažov“. To bi se grabilo kao alva. Jer Nemci vole biografske knjige gotovo jednako koliko vole dobre reportaže.