Lopine

Bio sam na koncertu „Trovača“ u Kelnu. Bend je u „Fabrici sirćeta“, koncertnoj dvorani koju drže neki Mostarci, odsvirao svoj jubilarni koncert. Najmanje 300 puta su Beograđani, braća Rabrenovići, uz podršku nekolicine muzičara izlazili na slične bine od Berlina do Beograda svirajući svoju postjugoslovensku verziju „Novog talasa“.

Pred ulazom u koncertnu salu bio je parkiran „Stojadin“, pošto jedan čovek poreklom iz Jugoslavije ima jedanaest „Zastavinih“ oldtajmera uredno registrovanih u Nemačkoj. Bilo je i ćevapa. Jugonostalgičarski fluid blage proletnje noći i nekoliko stotina duša. Među njima rok veterani iz moje generacije ali i klinci koji pomalo nabadaju srpski, inače deca Nemačke.

Zašto ovo pričam? Zbog teksta jedne stvari sa poslednjeg albuma „Trovača“: „Che“.

U skupštine su stigle lopine
nove lopine, željne lovine!
Ne, ne, za ljude oni ne mare
već za članove šire rodbine.
Kako vešto samo podvale
teške poraze kao pobede!
Ne, ne, ne, ne, ne pocrvene
nemaju obraze nego đonove.

Pitao sam se šta je nateralo te momke, odavno presađene iz raspadajuće Jugoslavije u Diseldorf, da razmišljaju o „lopinama“ iz zemlje u kojoj su rođeni? Verovatno nesrećna ljubav prema toj zemlji usađena u detinjstvu. Ona ista koju i ja osećam. Ne prema lopinama, već prema zemlji. Ili prema onome što je jednom bila.

A onda je došao ponedeljak posle koncerta. Udarna vest na svim kanalima: Panamski papiri. Glavni junaci su beskrupulozni ljudi koji osnivaju tzv. ofšor kompanije. Osnivanje je uglavnom legalno. No, kad neko od nas osnuje kompaniju koja se sastoji, kako kažu Nemci, od „poštanskog sandučeta“, zašto to čini? Narod misli ovako: da bi preusmerio svoje nevidljive, teško zarađene milione, da bi ih oprao u međunarodnoj centrifugi i preparkirao mimo svih poreskih sistema na neko nedodirljivo mesto.

Ispostavilo se da naše lopine predstavljaju samo posebno bezobzirnu i bahatu podvrstu međunarodno rasprostranjenih rodova, vrsta i podvrsta lopina. Što smo, je li, oduvek znali, ali su nam falili dokazi.

A sada kada imamo dokaze? Ništa. Opet ćemo da glasamo za iste vlastodršce koji sa svojim kumovima katkad imaju „poštansko sanduče“ negde na relaciji Luksemburg-Kajmanska ostrva. Ipak postoji razlika između zapadnih i balkanskih lopina. Zapadnim lopinama je Panama zadnja linija odbrane, jer su ih poreske vlasti u njihovim zemljama unapred stisle.

Naše lopine novac prebacuju tamo čistim instinktom grabljivice koja vuče plen u pećinu. Inače, oni na to nisu primorani. Svoje kreditne, trgovinske i savetničke poslove nesmetano obavljaju i kod kuće. Samo ih nepoverenje prema održivosti ortačko-burazerskog sistema vladavine koji su sami stvorili tera da potraže međunarodni azil za svoj novac. Dakle, i sami znaju da to blaženo stanje ne može večno trajati.

Naravno, postavlja se i globalno sistemsko pitanje. Od 2008. nije učinjeno mnogo da se razulareni finansijski kapital stavi pod kontrolu. Poreske oaze su deo te šire priče.

Misli me dakle vode u krug: od koncerta „Trovača“ u Kelnu, preko Paname, sve do naših krajeva u kojima ljudi vole i jedno i drugo: i muziku osamdesetih i keš bez svedoka.

Klinci u kelnskoj publici najbolje su reagovali na „Maljčike“, hit koji su „Idoli“ napravili reciklažom rusko-socijalističkog melosa. Ali, gle, jedan od osnivača benda, Srđan Šaper, pojavljuje se sada kao lik iz „Panamskih papira“. Krug se zatvorio.

Sreća te su se „Trovači“ više družili sa pokojnim Vladom Divljanom, pa su mogli da nastave tragom leve romantike. Ona ne donosi novac i ne stvara fiktivne firme u egzotičnim zemljama.

A, da, refren njihove pesme posvećene našim i međunarodnim, panamskim i nepanamskim lopinama glasi: Njima treba Če Gevara, da ih kara, da ih kara.