Maduro je Kastrova produžena ruka?
11. avgust 2017.
Uprkos pooštrenim sankcijama protiv vlade u Karakasu, Vašington i dalje svakodnevno uvozi 750.000 barela sirove nafte iz Venecuele. Prema navodima američkog ministra trgovine, iz te zemlje je 2016. godine uvezeno „crno zlato“ u vrednosti od oko deset milijardi dolara. I iako je količina američkog uvoza u odnosu na 2015. pala za skoro trećinu, SAD su još uvek najveći pojedinačni kupac nafte iz Venecuele.
Telohranitelji sa ostrva
Havana je takođe upućena na venecuelansku naftu. U zamenu za subvencionisane isporuke – 40.000 barela dnevno – Kuba Venecueli šalje lekare, pripadnike tajne službe i diplomate. I telohranitelji venecuelanskog predsednika Madura dolaze sa Kube.
„Kuba igra važnu savetodavnu ulogu, to sprečava izolaciju Venecuele“, kaže Oliver Šojnkel, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu „Fundasao Žetulio Vargas“ iz Sao Paula. Štojnkel kaže da se Havana brine za to da Venecuela sprovodi „efikasnu spoljnu politiku“.
Pod pojam „efikasna spoljna politika“ spada između ostalog to što 12 članica Unije južnoameričkih nacija (UNASUR) sporno osnivanje Ustavotvorne skupštine ne komentarišu negativno. Takođe ni organizaciji Merkosur, zajedničkom južnoameričkom tržištu, nije pošlo za rukom da donese odluku o isključenju Venecuele iz članstva – ta zemlja je samo suspendovana.
Kada rastu cene nafte?
„Ne postoji signal koji pokazuje da se Kuba udaljava od Madura“, smatra Štojnkel. Naprotiv, „Havana igra na kartu vremena, nada se da će cene nafte u jednom trenutku porasti i da će situacija u Venecueli ponovo krenuti na bolje.“ Na kraju krajeva, ukazuje prof. Štojnkel, to je u interesu Kube, jer ta zemlja zavisi od subvencionisane nafte iz Venecuele.
Kuba za Venecuelu predstavlja „uzor“. Nakon raspada Sovjetskog saveza devedesetih, kada je ekonomija na Kubi kolabirala, Havana je proglasila tzv. „vanredni period u mirnodopskim vremenima“. Nakon što je Moskva 1991. godine prestala da izvozi naftu, kombajni i autobusu na Kubi prestali su sa radom. Uprkos tome, snaga Komunističke partije Kube ostala je netaknuta.
Venecuela u međuvremenu isporučuje naftu ne samo na Kubu i u SAD, već i u Rusiju i Kinu. Ta zemlja tako izmiruje svoje dugove. Da bi izgradila rafinerije, Venecuelanska naftna kompanija (PDVSA) je upućena na investicije iz Rusije i Kine. U oktobru i novembru Karakas mora da isplati potraživanja u iznosu od 3,7 milijardi dolara.
Bivši ministar trgovine Venecuele Moises Naim smatra da je predsednik Maduro samo „spoljni ogranak Kastrovog režima“. Naim od 1992. godine živi u SAD, gde je od 2000. godine glavni urednik vašingtonskog lista „Spoljna politika“ (Foreign Policy).
Azil u Havani?
„Maduro je marioneta Kubanaca i venecuelanske vojske. Oni vladaju u Karakasu“, napisao je on u jednoj kolumni za španski list „El Pais“. Naim smatra da je postepeno ukidanje podele vlasti u Venecueli rezultat kubanske politike. „Kubanci su izvezli svoju tehniku nadzora u Venecuelu i do perfekcije doveli izgradnju policijske države“.
I kolumbijskom predsedniku Huanu Manuelu dos Santosu poznat je uticaj Havane na predsednika Madura. Tokom njegove poslednje posete Kubi krajem jula, Santos je pokušao da ispita da li postoji mogućnost da Havana odigra posredničku ulogu u sporu u Venecueli. Kruže glasine da je Santos navodno čak razgovarao i o mogućnosti da Maduru i njegovim kabinetu bude obezbeđen politički azil na tom komunističkom ostrvu.
Ipak, Santos je morao da se vrati kući praznih ruku. Uprkos tome što ima dobre kontakte sa Raulom Kastrom, sa kojim je šest godina sarađivao tokom mirovnih pregovora sa pobunjenicima FARC, on se iz Havane vratio bez podrške za njegovu ideju o Venecueli.
Čekanje u redu umesto protesta
Paradoksalno je sledeće: što više Venecuelanaca zbog krize u snabdevanju beži u susedne zemlje Kolumbiju, Brazil i Peru, to je Maduro, čini se, čvršće na svojoj poziciji. Masovni egzodus iz zemlje koja poseduje najveće rezerve nafte na svetu, proteste opozicije čini sve težim. Nakon proglašenja Ustavotvorne skupštine, oduzeta je vlast i Parlamentu u kojem opozicija ima većinu.
„Srednja klasa je otišla, oni više ne protestuju“, kaže profesor Oliver Štojnkel. On prognozira da ustanak propasti. „Ljudi su iscrpljeni, oni moraju ponovo da uspostave red u svom životu“, kaže Štojnkel i zaključuje: „Nisu svi protiv Madura. Onaj ko još uvek dobija podršku od države, taj ne želi da je izgubi.“