Ovih dana Trg republike u Parizu nudi prizore koji nisu uobičajeni u vreme pandemijskog vanrednog stanja. Više desetina hiljada ljudi izašle su na demonstracije protiv policijskog nasilja koje se početkom prošle nedelje odigralo baš na tom trgu.
Tada je 500 ljudi podiglo šatore tu, u srcu Pariza. Okupili su se aktivisti i podnosioci zahteva za dodelu azila, pre svega iz Avganistana, kojima je raspušten kamp u predgrađu Pariza. Nisu dobili novi smeštaj i nisu znali gde da zanoće.
Policija je intervenisala, i počelo se događati ono što je u Francuskoj, ali pre svega u Parizu, već dobro poznato.
Policajci su urlali, gurali ljude, šutirali ih. Srušili su šatore. Tresli su jedan šator dok sa njega nije pao iscrpljen čovek. Brutalna primena sile, suzavac, pendreci protiv bede. Snimljen je policajac, kako više puta udara reportera.
Slike su izazvale negodovanje u celoj zemlji. A emitovanje takvih snimaka uskoro će biti ilegalno – tako stoji u predlogu zakona o bezbednostikoji forsira francuski predsednik Emanuel Makron.
U stvari, cilj zakona je trebalo da bude bolja zaštita policajaca od nasilja. Ali debata se nedeljama usredsredila na član 24 zakona po kojem će biti zabranjeno da se objavljuju i dele snimci policajaca „ako se time želi naštetiti psihičkoj ili telesnoj nepovredivosti policijskog službenika“. Kazna je 45.000 evra ili godinu dana zatvora.
Predsednik Makron želi da na sledećim izborima izgleda kao čovek od reda i zakona pa ovim zakonom namerava da imponuje desno orijentisanim biračima. Mnogi, međutim, u ovom zakonu vide napad na slobodu štampe. I oni su u pravu.
Preterana upotreba sile nije strana francuskoj policiji. U proteklih nekoliko godina su se desile strašne stvari. Na primer, Adama Traore (24) je umro u svojoj u policijskoj stanici. Ili policijsko nasilje za vreme protesta „žutih prsluka“: 344 razbijene glave, 28 izbijenih očiju, pet otkinutih ruku i četvoro mrtvih.
To ne znači da policajci takođe nisu izloženi nasilju. Ali demokratsko društvo mora da osnaži ljude koji dokumentuju državne nasilne izgrede. Novi zakon o bezbednosti to skoro u potpunosti sprečava.
Protivnici zakona nisu samo francuska udruženja novinara. Čak se i Evropska komisija osetila pozvanom da podseti Makronovu vladu na to da novinari imaju pravo da „obavljaju svoj posao slobodno i potpuno bezbedno“. Amnesti internešnal je zakon ocenio kao „opasan za osnovna prava“.
Vlada je reagovala na kritike dodajući članu 24 rečenicu da on ne može biti tumačen na uštrb prava na informisanje. Ali to je smešan smokvin list. Jedini način da se zaštiti slobodno izveštavanje jeste precrtavanje člana 24.
On je suvišan, ako se radi samo o zaštiti policijskih službenika. Uvrede ili pretnje upućene policajcima, čak i na društvenim mrežama, već su sada kažnjive. Član 24 ne donosi ništa novo.
Ali on je neprecizno formulisan. To širom otvara vrata zloupotrebama. Ko će konkretno da proceni šta ugrožava „fizičku i psihičku nepovredivost“ policajca? Upravo taj policajac? Pri tome je dovoljno da se policajac oseća ugroženim.
Policiji će biti omogućeno da interveniše protiv osoba koje učestvuju u demonstracijama snimajući ih i prenoseći ih uživo na društvenim mrežama. Čak i ako ne osude učesnika koji snima ili novinara – prenos će biti prekinut. A upravo ti snimci mogu da dokumentuju policijsko nasilje.
Ovaj zakon je opasan. Francuzi su do sada živeli u slobodarskoj, demokratskoj državi i valjalo bi da tako ostane. Jer i reakcionarne sile žele da dođu na vlast. Svaki zakon koji bi već sada ograničio osnovna prava zapravo priprema teren da se kasnije nastavi u tom pravcu.
Novinari ne bi trebalo da se boje da će ih policija samovoljno uhapsiti. Ne u Francuskoj, ne usred Evrope. Tužno je što se to ne podrazumeva u svetu Emanuela Makrona, čoveka koji se pre samo par sedmica predstavljao kao prvoborac slobode govora.