Lopta, flaša, knjiga, karijera

Omiljena boja? Na ovo pitanje reportera DW Martin Šulc (58) odgovara: „Crvena. Ja pripadam crvenima. To je moj život.“ Više od trideset godina Šulc učestvuje u politici nemačkih socijaldemokrata. Bio je gradonačelnik svog rodnog grada Virzelena, onda šef poslaničke grupe socijalista u Evropskom parlamentu, zatim predsednik tog parlamenta, a sada je prvi kandidat socijaldemokratskih stranaka EU za novog predsednika Evropske komisije. Uvek hoće više. „Trebaju nam hrabri ljudi. Ako dopuštate, ovde sedi jedan takav“, reklamirao se Šulc nimalo skromno u jednoj emisiji nemačkog javnog servisa.

Sa dna

Šulc sebe vidi kao advokata malih ljudi, onih koji više ne mogu da se snađu u kompleksnim odnosima u Evropskoj uniji i njenoj birokratiji. „Širom Evrope, gde god da pričam sa ljudima, njihova glavna kritika glasi: Ta EU postoji i nešto radi i utiče na naše živote, ali naš glas tu ništa ne može da utiče.“ Upravo to Šulc hoće da promeni i to sa najviše moguće funkcije – predsednik Evropske komisije je šef čitave briselske administracije. Odatle hoće da izdejstvuje stvaranje radnih mesta, poresku pravdu i vraćanje kompetencija iz Brisela u države članice. „Vratiti ljudima politiku i odgovornost, to je sigurno korak ka ponovnom uspostavljanju poverenja“, rekao je Šulc u jednom intervjuu za DW.

Do nedavno Šulc nije video koliziju između njegove uloge zastupnika običnih ljudi i masnih svota koje, uz svoju poslaničku platu, dobija od raznih predavanja i poslića. Šulc je stopirao svoje poslove i rast kućnog budžeta tek kada se duboko zagazilo u izbornu kampanju i kada su kritike počele da stižu sa svih strana. Ne sviđaju se svima ni Šulcove oštre izjave, često i uličarskim rečnikom, recimo kada šefove evropskih država i vlada naziva pametnjakovićima, i to na rajlanđanskom dijalektu nemačkog. Saradnicima često u šali viče: „Svi ste opušteni!“ Sve je to vic, kaže Šulc, ali onda hladnije glave priznaje da je ponekada preterano samouveren i da hoće sve odjednom.

Sa svojim greškama morao je da se obračuna prilično rano – pre tri decenije kada je uspešno prošao terapiju. Bio je, naime, alkoholičar. Pre toga je hteo da postane profesionalni fudbaler. Igrao je prilično dobro, kažu, ali je san propao u 24. godini posle teške povrede kolena. Utehu je tražio u flaši, hteo je da se ubije. Njegov brat Ervin, inače lekar, vratio ga je na kolosek. Prvi samostalni posao je Martin Šulc imao kao trgovac knjigama. Nije studirao, ali je mahnito čitao. I danas čita tri knjige paralelno. Onda je otkrio politiku i počeo karijeru. O nekadašnjoj zavisnosti od alkohola danas govori sasvim otvoreno.

Evropljanin od rođenja

Šulc nije birao Evropu, ona mu je maltene podmetnuta pod nos. Rođen kod Ahena, u trouglu Nemačke, Belgije i Holandije, sa rođacima u sve tri zemlje. Tečno govori francuski, engleski i italijanski. I rajlanđanski, dodaje ponosno. Njegovi preci su u Prvom ratu pucali jedni na druge, samo zato što su živeli sa različitih strana granice. To ludilo je sprečeno tek posle Drugog rata, stvaranjem Unije – to se ne sme zaboraviti, kaže Šulc. „Kao posleratna generacija često nismo ni svesni šta smo nasledili. Svoj život sam živeo u slobodi, imao sam šanse o kojima moji roditelji nisu smeli ni da sanjaju. Sve to je nama danas ništa.“ A da bi ponovo bilo nešto, da bi se poverenje Evropljana u EU vratilo, potreban je Šulc. Ne smeju više šefovi 28 država da se zaključaju u sobu i tajno odlučuju o svemu, viče on po mitinzima.

Doduše, spustio je ton za koju oktavu otkako njegove socijaldemokrate u Berlinu ponovo vladaju u koaliciji sa konzervativcima Angele Merkel. Šulc dobro zna da mu za vrh Evropske komisije treba blagoslov najmoćnije žene Evrope, kancelarke njegove Nemačke. Ponosan je što u mobilnom telefonu ima kancelarkin broj. Povremeno mu kritičari prebacuju da nije podesan za mesto predsednika EK jer nikada nije ni bio u vladi neke države. „Bio sam tek gradonačelnik jednog gradića, ali sam iskusio brige ljudi o školama u koje im idu deca, o radnim mestima ili nezi njihovih roditelja. I tako svakog dana. Mislim da građani danas upravo očekuju da na vrhu u Briselu bude neko ko poznaje i ozbiljno shvata njihove svakodnevne brige.“

Od mitinga do mitinga, od emisije do emisije, Šulc u automobile i avione po celoj Evropi nosi i plastičnu životinju. „To je nilski konj, moj talisman. Poklonila mi je ćerka kada je imala šest godina, donosi mi sreću.“ Žena i dvoje dece su mu najvažniji. Kada mu supruga pošalje SMS u kojem ga hvali, srećniji je nego kada mu se javi Angela Merkel – ona baš voli da kuca poruke. Svi obilasci Evrope učinili su Šulca tek malo poznatijim nego što je bio. Najveći skok popularnosti može da zahvali Silviju Berluskoniju koji je mu je pre sedam godina poručio: „Gospodine Šulc, u Italiji se upravo snima jedan film o nacističkom koncentracionom logoru. Predložiću Vas za ulogu kapoa.“ I eto malo poznatog evropskog poslanika Šulca na svim naslovnim stranama. Ipak, Berluskoniju nikada nije oprostio. O tome Šulc kaže: „Umem da budem baš tvrdoglav.“