Mađarski model za Nemačku?
5. jul 2018.
Tranzitni centri o kojima je reč u dogovoru vladajućih nemačkih demohrišćana (CDU) i Hrišćansko-socijalne unije (CSU) već postoje u Mađarskoj. Tamo, u tranzitnoj zoni na granici sa Srbijom postoje dva zatvorena područja sa stambenim kontejnerima. Samo jedan potražilac azila dnevno sme da uđe u tu zonu.
Ovo su podaci „Mađarskog Helsinškog odbora“. Portparol mađarske Vlade osporava te navode: „Mi nismo krivi što tako malo ljudi dnevno želi u Mađarsku“, izjavio je šef premijerove kancelarije Janoš Lazar još u februaru. Helsinški odbor procenjuje da na srpskoj strani granice oko 4.000 ljudi namerava da postavi zahtev za azil u Mađarskoj.
Tranzit na „Ničijoj zemlji“
Tu zonu je Mađarska proglasila za „ničiju zemlju“. U njoj se proverava da li je zahtev za azil već postavljen u nekoj drugoj evropskoj zemlji i da li je iz nekog drugog razloga neopravdan. Ta provera traje nekoliko sati, a maksimalno je za to predviđeno 15 dana. Ako je podnosilac zahteva za azil već registrovan u zajedničkoj evropskoj banci podataka „Eurodac“ onda se na osnovu Dablinskog sporazuma vraća putem kojim je došao uz zabranu ponovnog ulaska u celu To znači, vraća se u Srbiju. Teoretski bi odbijena osoba mogla da podnese žalbu, ali Helsinški odbor navodi da se to događa izuzetno retko pošto potražioci azila nemaju pravnu pomoć i ne poznaju procedure.
Ako se zahtev primi na obradu, onda podnosilac zahteva biva smešten u tranzitnu zonu i ne sme da je napusti. Preispitivanje zahteva u Mađarskoj traje tri do šest meseci. Ako se zahtev odbije, izbeglice moraju nazad u Srbiju. Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je osudio ovakvu praksu još u martu 2017.
Dva podnosioca zahteva iz Bangladeša, koji su posle 23 dana u mađarskoj tranzitnoj zoni bili vraćeni u Srbiju tužili su Mađarsku i dobili je na sudu. Sud je zadržavanje ljudi u izolovanoj zoni nazvao nezakonitim. Kritikovano je i deportovanje ljudi u Srbiju, jer bi to prema mišljenju suda moglo dovesti do „lančane deportacije“ sve do Grčke. Mađarska se žalila na presudu i taj sudski proces je u toku.
Restrikitivna praksa
Ovakva praksa dovodi do smanjenja broja izbeglica koji podnose zahtev za dodelu političkog azila u Mađarskoj, što se skoro poklapa sa politikom mađarskog premijera Viktora Orbana koji ne želi nikoga da primi u zemlju. U prva četiri meseca ove godine sa granice su vraćene 2363 osobe koje su želele da podnesu zahtev za azil. Samo 325 njih su mogli da postave zahtev. U istom periodu je odbijeno 326 zahteva. Samo u 267 slučajeva je odlučeno pozitivno, pa su te osobe dobile izbeglički status.
Uprkos ovakvim brojkama mađarski premijer govori da je reč o „masovnom doseljavanju“ proglasivši „vanredno stanje“ u prilivu izbeglica. Na taj način on stvara veštački pravni alibi za stvaranje tranzitnih zona koje su dozvoljene samo u vanrednim okolnostima.
Mađarska vlada je uvela i pravilo „osam kilometara“ po kojem svaki izbeglica koji domogne Mađarske može u pojasu do osam kilometara od granice biti sproveden u tranzitnu zonu. Organizacije za zaštitu ljudskih prava navode slučajeve hapšenja migranata na nekim mestima u Mađarskoj i njihove deportacije u Srbiju. Pravnici se spore oko toga da li mađarske tranzitne zone uopšte spadaju u „ničiju zemlju“.
Dimitris Avramopulos je u Evropskoj komisiji zadužen za migrantska pitanja. On je u martu 2017. posetio Mađarsku zahtevajući od Budimpešte da se pridržava standarda za humani smeštaj izbeglica. No, on nije otvoreno kritikovao mađarsku tranzitnu zonu jer su ministri unutrašnjih poslova EU godinu dana pre posete odlučili da kopiraju mađarski model za spoljne granice Unije.
Tranzitne zone i na granicama unutar EU?
Koncept tranzitne zone zahteva žicu i stroge kontrole granica. Samo tako se ljudi mogu prisiliti da potraže tranzitnu zonu jer na drugi način ne mogu u zemlju. U slučaju Nemačke to bi značilo da se mora osigurati 817 kilometara granice sa Austrijom. Međutim, to nije u skladu sa Šengenskim sporazumom o prostoru bez graničnih kontrola. Osim toga, Mađarska vraća izbeglice u Srbiju koja nije članica EU i svrstana je u takozvane „bezbedne zemlje“.
Nemačka bi iz svog tranzitnog centra vraćala izbeglice u članice EU i potpisnice Šengenskog sporazuma Austriju i Češku. One nisu dužne da prime te ljude, osim ako bi Prag i Beč potpisali poseban sporazum sa Berlinom, što su češka i austrijska vlada već isključile.