Mešoviti rezultati Sporazuma o migrantima

Put do tobožnjeg raja traje gotovo tačno 120 sati, dakle pet punih dana. Od Kakuta, kolumbijskog pograničnog mesta do Venecuele, do glavnog grada Bogote. Svaki dan stotine Venecuelanaca prolazi ovaj put, direktno pored seoskog puta sa teškim ruksacima na leđima i sa decom u naručju, često bez jakni i samo sa papučama na nogama. Na ovom putu svaki dan umiru ljudi, pre svega deca, zbog iscrpljenosti, zbog hladnoće ili zato što njihova pluća ne mogu da podnesu planinski vazduh.

Otkako je venecuelanski predsednik Nikolas Maduro početkom 2019. godine dobio bitku protiv samoproglašenog privremenog predsednika Huana Guaida, u Nemačkoj se o sudbini ovih izbeglica može saznati malo ili skoro ništa više. Pri tom izbeglički talas nije smanjen, naprotiv. U međuvremenu je oko 4,8 miliona Venecuelanaca napustilo zemlju zbog državne krize. 3,9 miliona njih je pobeglo u zemlje regiona, pre svega u susednu Kolumbiju.

"Zbog toga što su zemlje poput Ekvadora, Perua ili Čilea pooštrile pravila za ulazak u zemlju postoji opasnost da Kolumbija pre ili kasnije postane preopterećena izbeglicama iz Venecuele. Južnoamerički region mora da raspodeli odgovornost na više zemalja, a ne da samo zemlja u koju izbeglice dolaze prvi put nosi ceo teret na svojim leđima", kaže Olga Sarado portparolka UNHCR.

Uspešan izbeglički projekat u Brazilu

To bi se zapravo trebalo dogoditi u tzv. Kuito procesu. U Kolumbiji su se u novembru ponovo sreli predstavnici zemalja regiona kako bi skupa podstakli integraciju venecuelanskih izbeglica u obrazovni i zdravstveni sistem kao i na tržište rada. Primer iz Brazila pokazuje kako konkretno može da izgleda pomoć izbeglicama, kaže Sarado: "Izbeglice, koje dolaze u pograničnu provinciju Roraima, koja je strukturalno slaba, besplatno avionima lete u gradove, u kojima vlada nedostatak stručne radne snage."

Reč je o programu, koji je Agencija za zaštitu izbeglica razvila skupa sa drugim organizacijama za zaštitu ljudskih prava i brazilskim vlastima. "Ako je dakle potreban mehaničar u Sao Paolu, onda jedan Venecuelanac u pograničnom području može odmah da tamo konkuriše i on, pored leta avionom, dobija i besplatnu nastavu portugalskog i prvih meseci novac za stanovanje", objašnjava Olga Sarado.

Humanitarne organizacije bolje umrežene

Ovaj tzv. "Best-Practice" primer će da bude predstavljen na Globalnom izbegličkom forumu u Ženevi, prvom svetskom forumu posvećenom izbeglicama, nakon što je donesen Globalni sporazum o migrantima pre godinu. Drugi primer, koji bi mogao da bude škola u celom sveetu, je bolja međusobna koordinacija humanitarnih organizacija. "Organizacije za zaštitu izbeglica zajedno sa Međunarodnom organizacijom za migracije ili sa Save the Children spada među 137 organizacija iz Latinske Amerike, koje svoje aktivnosti skupa koordiniraju u 17 zemalja regiona i koje na primer izrađuju i financijski plan o tome koliko novaca za koje projekte će da bude potrebno u narednoj godini", kaže portparolka UNHCR o situaciji u Venecueli.

Pri tom je od životne važnosti da međunarodna zajednica održi svoja finansijska obećanja, upozorava Olga Sarado: "Mi smo 2019. godine dobili samo 50 odsto obećanih finansijskih sredstava i morali smo zbog toga otkazati brojne projekte. To je takođe dovelo do povećanog broja ilegalnih prelazaka granice."

Pozitivni primer Uganda, Sirija i dalje nerešen problem

Dominik Barč spada u one koji će se na Globalnom forumu o migrantima založiti za to da zemlje donatori održe svoja obećanja. Ovaj predstavnik UNCHR u Nemačkoj doduše ističe i to da samo retke zemlje podržavaju UNHCR sa više od 20 miliona američkih dolara godišnje - pre godinu dana bilo je ih 15 - ali uprkos tome on vidi napredak godinu dana nakon usvajanja Globalnog sporazuma o migrantima: "Mi smo u brojnim zemljama postigli veliki napredak kada je reč o zaštiti izbeglica."

Barč navodi primer Ugande koja je nakon izbijanja građanskog rata u Južnom Sudanu obezbedila zaštitu za više od milion izbeglica. No, on istovremeno upozorava na to da je potrebna pomoć susednih zemalja koje graniče sa Sirijom - iz koje dolazi najveći broj izbeglica: "Međunarodna zajednica mora da pomogne ljudima, koji u regionu nisu pronašli zaštitu, mora da im ponudi održivu perspektivu.

Perspektiva nije samo ono što je najneophodnije za preživljavanje, životne namirnice, voda ili zdravstveni sistem, smatra Barč. "To znači takođe da deca mogu da idu u školu. A ljudi koji već osam godina žive u kampovima treba da imaju pristup tržištu rada i da sebi mogu da izgradei dostojanstvenu egzistenciju."

Angažman celog društva kao rešenje

Četiri od pet izbeglica širom sveta žive u nekoliko zemalja globalnog juga, poput Libana, često u katastrofalnim uvjetima. Dominik Bartsch zahteva dodatnu i održivu podršku ovih zemalja. Istodobno on predlaže da države koje se ne angažiraju ni kao financijski donatori niti kao zemlje koje primaju izbjeglice uzmu drugu vrstu učešća: "To bi primjerice moglo biti omogućavanje izbeglicama da studiraju. Dakle izdavanje privremene vize kako bi one mogle da studiraju u njihovoj zemlji."

Nemačka koja je od 2015. primila više od milion izbeglica bi s druge strane trebalo da posluži kao primer za projekte poput "Best-Practice". "U Ženevi će biti reči i o tome da se iskustva koje je na primer prikupila Nemačka podele sa drugim zemljama i da se istraži koliko su ona primenjiva u nekom drugom kontekstu", objašnjava predstavnik UNHCR u Nemačkoj i zahteva angažman celog društva. Same izbeglice, predstavnici vlasti, volonterska udruženja, religijske zajednice, ali i preduzeća moraju da se udruže s tim ciljem, kaže on.

"Brojne firme u Nemačkoj poput Folksvagena (VW) pokrenule su posebne programe obrazovanja i prakse, kako bi tako pomogle izbeglicama da nađu svoj put na tržištu rada", objašnjava Dominik Barč i nada se da će Globalni forum o izbeglicama u Ženevi da pošalje jači implus za budućnost: "Skup bi trebalo da odjekne i ne bi trebalo da bue samo jedan sastanak svake četiri godine, već da zaista započene novi proces i postigne solidarnost."

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android