Mediji u kandžama autokrata
Stiglo je pismo iz Mađarske. Jedan bivši funkcioner mađarskog Ministarstva spoljnih poslova napisao je Dojče veleu da je – zajedno sa hiljadama drugih – izgubio posao. I da bi rado objasnio pozadinu svoje demisije i masovno otpuštanje svih nepodobnih službenika i novinara u Orbanovoj Mađarskoj. I upitao je da li bi Dojče vele to objavio.
Da, možemo. Već i samo zbog toga što to više ne može da se objavi u njegovoj zemlji. Takve stvari tamo više niko ne štampa, a ako to učini, zna da stvari loše stoje sa budućnošću njihovog medija.
Pismo iz Budimpešte i godišnji izveštaj o slobodi štampe u svetu slažu se kao nokat i meso. Mađarska, nekada prototip primerne istočnoevropske zemlje, pala je na poziciju broj 73 na tabeli slobode štampe Reportera bez granica. Drugde u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi stvari ne stoje bolje – naprotiv. Srbija, kandidat za EU, pala je za deset mesta.
Sada se – vidi Maltu i Slovačku – zbog istraživačkog novinarstva i umire. Ili obrnuto: Zbog prikrivanja neugodnih istina i političkih i kriminalnih svinjarija, ubija se. Ukratko: Evropa istočno od ranije ideološko-političke zavese postala je krizno medijsko područje. Ko kaže da se takve stvari dešavaju samo u Africi ili Aziji!
To ništa ne ilustruje tako jasno kao „bugarski pacijent“. Zemlja koja trenutno predsedava Evropskom unijom nalazi se na 111. od 178 mesta. Na evropskom začelju. Mi Nemci, kao petnaestoplasirani, takođe ne bi trebalo da prosipamo mnogo pridika. Ovaj rezultat se još nekako uklapa u naše očekivanje da smo uvek najbolji u razredu, ali nije razlog da sad popujemo Istoku.
Problem ima pre svega EU. Kada francuski predsednik Emanuel Makron hoće da ekonomski podeli Evropsku uniju u dve brzinske kategorije, onda to tek važi za medijsku realnost. Upravo države – po merilima za Istok elitarne – Višegradske grupe se trenutno nepristojno mešaju u delovanje slobodne reči.
Mađarska na 73. mestu, Poljska na 58. mestu, Slovačka i Češka na 27. i 24. mestu – to je bedno svedočanstvo za zemlje koje vole da vide sebe u srcu Evrope.
Prošle sedmice je jedan Orbanov poslušni medijum objavio takozvanu „crnu listu“. Na mestu broj jedan među nepoželjnim stranim reporterima je Keno Ferzek, dopisnik DW. Ta lista je dvostruki signal. Ona ne odražava samo realnost medija u Mađarskoj i osnovnu Orbanovu ideju o iliberalnoj demokratiji – sa „iliberalnim“ medijima – već i nešto drugo.
A to drugo je signal koji u Briselu, ali i Berlinu i Parizu, mora biti registrovan. Dobri stari radio za inostranstvo bi u digitalnoj eri mogao da doživi renesansu. Kao alternativni glas spolja. Kada stranke PiS u Poljskoj i Fides u Mađarskoj, koje su praktično već instalirale autokrate, monopolizuju „jedine i isključive istine“ – naime, njihove – onda to vapi za alternativama.
Nisu se zabadava u Berlinu upravo formirali nacionalni kružoci novinara. Ranije smo ih zvali „disidentima“.