Medijska militarizacija Balkana

Naslovne stranice srpskih medija već mesecima podsećaju na naslovnice specijalizovanih časopisa o vojnom naoružanju i opremi. Svakodnevno se, naime, licitira sa količinom naoružanja koje će Srbija dobiti, kupiti na kredit, ili već na neki drugi misteriozan način nabaviti – najčešće od Rusije i njoj bliskih zemalja, ali i od SAD. Avioni MIG, raketni sistemi, protivvazdušna odbrana, helikopteri, Hameri, svakodnevni su junaci naslova poput „Belorusija će Srbiji dati i S-300 i BUK i Migove“, „Stiže S-300“, „Putin će Srbiju braniti oružjem“, „Vojska Srbije će grmeti kad stignu novi Migovi“, „Merkamo rakete i radare“… A sve je zapravo počelo negde u vreme najave Hrvatske da će nabaviti nove helikoptere i od tada se sve to pretvorilo u regionalnu trku u naoružanju.

Medijska militarizacija

Sa jedne strane postoji potpuno legitimna potreba Srbije da modernizuje svoje izrazito zastarele kapacitete naoružanja, ističe za DW novinar Daniel Šunter – i u tom smislu nabavka aviona pod povoljnim uslovima i raketnih sistema PVO nije sporna. „Ali, tu postoji jedan drugi fenomen, a to je militarizacija koju deo medija sprovodi kao neku propagandnu kampanju. Mislim da stvaranje takve atmosfere odgovara nekim međunarodnim interesima, koji prevazilaze Srbiju i koji sprovode propagandnu kampanju na nivou cele Evrope“.

„Tu bi trebalo obratiti pažnju na izvore informisanja koji pokazuju jednu izraženu prorusku tendenciju, ili su direktno ruski izvori informisanja“, naglašava Šunter. „Tu se ta tema naduvava preko svake mere i ona je već dobila lažnu formu regionalne trke u naoružavanju – koje nema – i priprema za nekakav oružani sukob, što je takođe fikcija“.

„Da se mi ipak naoružamo“

„Čitav region je zahvatila ta epidemija i mi zaista imamo neku vrstu regionalne trke u naoružanju“, ocenjuje za DW novinar nedeljnika Vreme Dejan Anastasijević. „Hrvatska nabavlja nove sisteme, Kosovo želi svoju vojsku, Srbija se tu takođe uključila, a pored toga u Srbiji je i predizborna kampanja i tada svi obećavaju jačanje vojske. Ali tu je i širi kontekst, jer je svet postao nestabilnije mesto, i nadnacionalne strukture možda više nisu garant nečije bezbednosti. Odatle i potiče potreba tipa ’da se mi ipak naoružamo’, pa da bolje dočekamo budućnost kakva god ona bila.“

Dejan Anastasijevć takođe smatra da nije sporno da je vojsci Srbije štošta potrebno, ali problem je što Srbija nema odbrambenu strategiju. „Poslednji put je tako nešto rađeno još 2009. godine, a to je sve bilo pre izbegličke krize, pre sukoba u Ukrajini, pre rata na Bliskom istoku, i mi stoga ne možemo planski da razvijamo vojsku“. Anastasijević pri tom dodaje da nabavka ruskih Migova „ne utiče mnogo na regionalni balans snaga, ali da je to i međunarodna obaveza Srbije. Jer, bez tih aviona, Srbija uskoro ne bi mogla da kontroliše svoje nebo.“

Čuvari zemlje u letnjem periodu

Prateća tema u Srbiji već dugo je i debata o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka. Zagovornici te kampanje navode da je, prema nekim istraživanjima, 70 odsto građana Srbije za tu ideju. Međutim, Dejan Anastasijević upozorava da je to veoma skupo i kaže da je pitanje kako bi ti isti ljudi odgovorili na to pitanje kada bi im se predočilo koliko bi to koštalo srpski budžet. „To jednostavno mnogo košta, a s druge strane, veliki broj vojnih objekata i kasarni je prodat, i pitanje je gde bi se pre svega smestila ta vojska. Mislim stoga da vlast samo testira teren na tu temu“.

Anastasijević navodi primer Hrvatske, koja je u daleko boljem ekonomskom položaju, i koja je zaključila da za to nema novca. Najnovije informacije ipak govore da će Hrvatska možda ipak da vrati obavezni vojni rok, ali samo u letnjim mesecima, jer nema novca za zimske uniforme i opremu. I ta informacija, prema Antanasijevićev rečima, dovoljno govori koliko je to skup proces.

Vojni rok se (ne) vraća?

Nadležni organi navode kako je formirana radna grupa, koja bi trebalo da se pozabavi pitanjem povratka obaveznog vojnog roka. Eventualni povratak obaveznog služenja vojnog roka za Daniela Šuntera takođe spada u arsenal medijskog spinovanja, i po njima se stiče utisak da je to već rešeno i da se vojni rok vraća, što, smatra, nije tačno. Šunter isto tako skreće pažnju na nedostatak strategije odbrane i navodi da je novi momenat problem kontrole granice zbog migrantske krize. Sa time se susreću sve balkanske zemlje, koje sada na granicu šalju vojsku i policiju.

„Da li taj problem može da se reši uvođenjem vojnog roka ili da se nabavlja oprema koja bi pomogla u efikasnijoj kontroli granica, to je već drugo pitanje. Ali, nemam utisak da je bilo ko u vlasti ili u Ministarstvu odbrane, u ovom trenutku odlučio da je to gotova stvar i da se vojni rok vraća“, ocenjuje Šunter.

Dejan Anastasijević zaključuje da se militarizacija javnog i medijskog prostora samo donekle može objasniti političkom propagandom. „Ima tu, naravno, propagande, ali stari svetski poredak se ipak ne drži baš najbolje. A pored toga, balkanski region je već neko vreme prilično zapostavljen – i to od Evropske unije, ali i SAD u vreme Obame. Sve to dovodi do toga da se sve države ovde osećaju nesigurnije. A kad se države osećaju nesigurno, one počinju da se naoružavaju. Mi, na žalost, pratimo loše globalne trendove, a ovo je jedan od takvih.“