Evropa čeka na Angelu Merkel

U svojoj politici prema izbeglicama u Evropi Angela Merkel je prilično usamljena. Onaj ko je kao ona uveren da ne postoji gornja granica prema izbeglicama i potražiocima azila, kao predsednik vlade pada u probleme. Jer, onda taj isti smatra da i druge zemlje Evrope moraju da imaju isto gledište. I upravo zbog toga je za sada grandiozno propao njen plan da se unutar EU izbeglice 'ravnopravno' rasporede. Njeni evropski partneri to ovako vide: zašto mi da ispaštamo zbog poziva koje Merkel upućuje svetu?

Reakcije desnih populista kao Marin Lepen i Viktora Orbana njoj kao da ne smetaju. Dok mnogo veću težinu ipak ima mišljenje predsedavajućeg Savetu Evrope, Donalda Tuska. Aludirajući na Merkel, ovaj oprezni Poljak, rekao je da je izbeglički talas toliko veliki "da se više ne može zaustaviti". A pokušaj da se svim zemljama EU nametnu kvote za prijem izbeglica, Tusk vidi kao "političku prisilu".

Donald Tusk, glas protivnika Angele Merkel

Pojedini nemački političari su bili ljuti i smatrali su kako je Tusk prekoračio svoja ovlašćenja i da bi morao konačno da bude spreman na konsenzus. No, to im se vratilo kao bumerang: naime, Tusk iza sebe ima ogromnu većinu evropskih vlada. Autsajderka je bila Merkel.

A tako jasna kritika na račun kursa Angele Merkel rasplamsala se krajem godine, čak i od strane ljudi koji je u drugim slučajevima podržavaju. Demohrišćanin i holandski premijer, Mark Rute je kratko prokomentariso: "Mi znamo još od Rimskog carstva, da imeprije propadaju kada im granice nisu dobro čuvane". I sam Volfgang Šojble, Angeli Merkel lojalni ministar finansija, uporedio je nekontrolisano useljavanje sa 'lavinom' koju bi mogao da izazove i 'jedan nepažljivi skijaš'.

Produbljeni unutrašnji konflikti u Evropi

Merkel je pak ostala pri svome. Tako je, iako nije htela, produbila unutrašnje konflikte u Evropi. Na izborima širom Evrope desničarske partije su te koje profitiraju, a Šengenski prostor se sve više stavlja pod znak pitanja. A ozbiljan neželjeni efekat se vidi i na primeru Velike Britanije, gde će se najkasnije 2017. građani na referendumu izjasniti o tome da li žele da ostanu u EU ili ne.

A tamo je raspoloženje već krenulo u smeru izlaska iz EU, što je direktna posledica nekontrolisanog useljavanja u Uniju. Istina je da bi Velika Britanija mogla da se izvuče iz sistema raspodele izbeglica, a nije ni potpisnica Šengenskog sporazuma, ali britanska kalkulacija glasi: ako Nemačka za nekoliko godina dodeli državljanstvo milionima izbeglica, onda bi oni zbog slobode kretanja unutar EU, sutra mogli da se nasele i u Velikoj Britaniji.

EU je pokrenula mnogo dobrih inicijativa u izbegličkoj politici: pobediti uzroke koji dovode do izbeglištva, podržati zemlje susede Sirije, dopustiti ograničen broj ekonomskih migranata. I ako to bude dalo učinka, a opet ne bi trebalo previše obećati, onda podela Evrope na kraju neće imati šansu. A Evropa ne bi smela da se osloni samo na Tursku koja bi trebalo da izbeglice drži dalje od Evrope i ovaj neprijatan posao bi morala sama da preuzme.

Velika tema 2016. će svakako biti zaštita spoljnih granica. A ako to ne uspe, s pravom upozorava potpredsednik Evropske komisije, Frans Timerman, "neće propasti samo Šengen već i Evropa". Merkel je to isto govorila za evro.