#MeToo: svađa koja se isplati!
U početku je postojala sumnja. Kad su prilozi #MeToo mojih prijateljica, koleginica i nebrojenih, meni nepoznatih žena, prošlog oktobra preplavili moju korespondenciju – ponekad sa iskustvima o polnom napastovanju i nasilju, a ponekad bez toga – bila sam saglasna sa tim horom pogođenih. #MeToo se proširio kroz 85 zemalja i samo prvog dana se 200.000 puta spomenuo na Tviteru. Uprkos tome, tada nisam još bila sigurna da li će se od tog heštega razviti nešto više od kratkotrajne kampanje na društvenim mrežama i koliko će dugo živeti taj talas zaprepašćenja zbog mačo-kulture u Holivudu.
Razvilo se u mnogo više od toga! To u kojoj meri se proširila svest o seksizmu i strukturalnim zlostavljanjima u ovih dvanaest meseci nakon slučaja producenta Harvija Vajnstina, razlikuje se od zemlje do zemlje i to svako doživljava na svoj način. Ali jedno je jasno: kraj rasprave još se ne može naslutiti.
„Zašto nismo?“
Tek pre dve nedelje korisnice Tvitera pokrenule su novo izdanje #MeToo i pod šetegom #WhyIDidNtReport pišu zašto odmah nisu prijavile zlostavljanje – a često se nisu nikome nisu ni poverile. Ove nedelje televizijska legenda Bil Kozbi, u 81. godini, služi svoje prve dane višegodišnje zatvorske kazne zbog polnog napastovanja, dok u SAD čitava zemlja pažljivo prati optužbe o zlostavljanju tri žene protiv kandidata američkog predsednika za Vrhovni sud te zemlje, Breta Kavanoa.
U Nemačkoj je ovog ponedeljka s radom počeo Ured za proveravanje optužbi za polno napastovanje i nasilje, nastao u širokom savezu filmskih, televizijskih i pozorišnih radnica i radnika. I u Kini je nedavno ta rasprava dobila na zamahu, dok je strastveno priznanje jedne mlade žene iz Sudana u emisiji „DW Shababtalk“ u njenoj domovini izazvao pretnje nasiljem i pozive na bojkot. U januaru se planira „Ženski marš“ (Women's March) u čitavom svetu.
Slučaj Kavano: provera realnosti
Sistem se klima, granice onoga što se ćutke prihvatalo osetno se pomeraju. Ipak, upravo slučaj Kavano pokazuje da je potrebno još mnogo truda da bi se postigle duboke promene u društvu.
Za mnoge žene bio je otvoreni šamar to što su američki republikanci u Povereništvu za pravosuđe digli ruku za Kavanoa, a da skoro nisu ni proverili optužbe protiv njega. Jer to može samo da znači da najvišim političarima u Vašingtonu uopšte nije jasno – ili im je svejedno – koju poruku tima šalju žrtvama polnog napastovanja.
Nemojmo gajiti iluzije: biće potrebno više od jedne godine kako bi se ispravile problematične razlike u moći i norme socijalnog suživota koje su za mnoge još uvek komotne ili ih čak dovode u prednost. Dosledna solidarnost senzibilizovane javnosti sa žrtvama može da ubrza taj proces. Tu se ne može paušalno odrediti ni uloge muškarca i žena, što pokazuje i slučaj Asie Argento, aktivistkinje #MeToo koja je i sama suočena sa optužbom za zloupotrebu.
Isplati se...
Ipak, prema aktuelnom istraživanju britanske organizacije za prava žena „The Fawcet Society“, većina muškaraca od 18 do 34 godina tvrdi da se od početka kmpanje #MeToo više angažuje protiv polnog zlostavljanja.
Još je važniji stalni dijalog. Refleksni strahovi nekih od borbe između polova, od lova na veštice među poznatima i navodne zabrane i nedužnog flerta – što se javljalo u početku – jasno pokazuju koliko je ta rasprava složena i koliko ta nepravda ima slojeva.
Ako ne želimo da impulsi #MeToo 2019. presahnu, moramo dalje da razgovaramo o tome, pa i da se svađamo: za kuhinjskim stolom i na radnom mjestu, na Tviteru i u javnom prevozu. I preko granica pola, generacije, prihoda, sektora i političkih gledišta. To od svih učesnika traži mnogo strpljenja, kako priliko slušanja, tako i prilikom objašnjavanja. Ali protekla godina je pokazala da se to isplati.