Migranti u BiH: Prenoćiti zimi na ulici
31. januar 2020.
DW: Gospodine Ditrih, tokom Vaše poslednje humanitarne misije ponovo ste obišli skoro sve izbegličke kampove u BiH. Kako ocenjujete situaciju s migrantima u toj zemlji?
Štefan Ditrih: Posetili smo pet organizovanih smeštaja koje lokalne vlasti, Međunarodna organizacija za migracije (IOM) i Crveni krst zvanično vode kao izbegličke kampove. Ponovo smo bili u kampu Miral kod Velike Kladuše, Borićima i fabrici Bira kod Bihaća, te državnom kampu Salakovac kod Mostara. Takođe prvi put smo obišli sada već bivši kamp – šatorsko naselje Vučijak kod Bihaća, te kamp Blažuj kod Sarajeva.
Za razliku do decembra 2018. godine, situacija se generalno stabilizovala. To znači da se nije pogoršavala. Ima i poboljšanja. Vidi se da su na nekim mestima lokalne vlasti i međunarodne organizacije uspešnije organizovale prihvat izbeglica. No, u kampovima Miral i Blažuj i na nekim drugim mestima situacija je i dalje veoma teška, pa čak i kritična.
Šta se to u BiH promenilo nabolje po pitanju smeštaja i tretmana migranata?
Naša zapažanja su da je situacija u kampu u Borićima mnogo bolja, a smeštajni i boravišni uslovi adekvatniji nego pre godinu dana. Tu su smeštene samo porodice, žene i deca, te nekoliko maloletnika bez roditelja. I u kampu u fabrici Bira je nešto bolje, ali u fabričkoj hali Bira jedan deo ljudi još uvek mora da spava na hladnom betonu ili na neadekvatnim madracima i u šatorima. Ipak je zima i takav smeštaj nije human.
Stanje u državnom kampu Salakovcu kod Mostara je jednako dobro kao i prošle godine, tj. mnogo je bolje od situacije u međunarodnim kampovima IOM.
Veliko poboljšanje je to što su utvrđene dve nešto uslovnije nove lokacije za smeštaj izbegličkih kampova – Ušivak i kasarna u Blažuju. Obilazili smo Blažuj koji bi uskoro trebalo da raspolaže s neophodnom infrastrukturom.
Tuzlanski region za sada jedini nema organizovani kamp, ni državni, ni neki drugi. I tu je stanje najkritičnije. Uskoro ćemo ići u Tuzlu da obiđemo izbeglice i podelimo pomoć, pa ćemo se i lično uveriti u stanje stvari.
Šta su još uvek gorući problemi i šta bi trebalo promeniti?
Apsolutno gorući problem je taj da u BiH nema dovoljno kapaciteta u postojećim kampovima da se smeste nove izbeglice koje dolaze u sve većem broju. Dobar broj izbeglica ne može se registrovati za boravak u kampu, jer za njih nema mesta. Uprava im omogućava samo noćenje „na nogama“, bez prava na ishranu i ličnu higijenu. Razlog je nedostatak kapaciteta.
U BiH i dalje ima mnogo ljudi koji borave, čak i noćivaju na ulicama, u parkovima, železničkim i autobuskim stanicama, na samoorganizovanim ognjištima, u napuštenim objektima na periferiji gradova, Sarajeva, Tuzle, Velike Kladuše, Bihaća... To su katastrofalni uslovi za njihovo fizičko i psihičko zdravlje i bezbednost. Možete zamisliti kako je danima živeti na ulici po zimi.
Naš tim se zgrozilo kada smo sreli dve porodice – jedna s bebom od sedam meseci i dve devojčice od 9 i 12 godina kako lutaju Baščaršijom u centru Sarajeva, noću, po snegu, na minus pet stepeni. Jedna od dve majke je još bila u drugom stanju. Naša grupa aktivista tražila je smeštaj za te porodice bar za jednu noć. Čak smo i unapred plaćali. U nekoliko hostela ili hotela rečeno nam je da nemaju mesta, a neki su čak otvoreno rekli da ne primaju izbeglice.
Meni su mnogo puta pričali priču o bosanskoj gostoprimljivosti i solidarnosti, pa me je sve to prilično neugodno iznenadilo. Još više, znajući da je istu ili sličnu izbegličku golgotu prošao i narod iz BiH. Iako je teško, Bosanci i Hercegovci, bez obzira na veru i naciju, a naročito vlasti u BiH, moraju da pronađu više solidarnosti i mesta u srcu za pomoć izbeglicama. Ljudi po zimi, u nesreći, ne smeju da ostanu na ulici.
Kako ocenjujete odnos vlasti u BiH prema toj populaciji?
Definitivno jedan od većih problema predstavlja činjenica da se vlasti u entitetu Republika Srpska još uvek ne žele da se solidarišu s državom čiji su integralni deo. Ne žele da prime izbeglice niti da dozvole izgradnju kampa ili smeštaj izbjeglica na teritoriji tog entiteta.
Policija entiteta RS kupi izbeglice koje zatekne u prolazu i sprovodi ih u manjim ili većim kolonama ka Federaciji BiH. Česta je slika da vidite kako izbeglice po kiši, noću i danju u kolonama pešače u pratnji motorizovane policije RS do železničkih stanica na pruzi Sarajevo-Bihać ili do administrativne linije između RS i Federacije. U tom pogledu, vlasti, a čini mi se i društvo u Federaciji, imaju humaniji odnos prema izbeglicama, ali svima nedostaje više osećaja solidarnosti.
Drugi problem jeste ksenofobna, anti-migrantska retorika koja se najčešće, gotovo sistematski, može čuti od političara iz entiteta Republika Srpska i koja ima islamofobni prizvuk. Jer vlasti i režimski mediji u RS lažno i bez osnova dehumanizuju i kriminalizuju izbeglice i imigrante, mahom iz zemalja sa muslimanskom većinom, kao „potencijalne teroriste, islamske fundamentaliste i kriminalce“. Na taj način vlasti u RS šire strah od migranata među ljudima, stvaraju atmosferu u kojoj lako mogu da opravdaju svoju odluku da ne dozvole smeštaj izbeglicama u RS.
Slična retorika može se čuti i od pojedinih opštinskih političara i desničarskih aktivista u Federaciji BiH, koji često koriste nesreću tih ljudi za obračun s političkim protivnicima i dobijanje glasova. Ove godine su u BiH lokalni, opštinski izbori, i može se očekivati da se takva anti-migrantska retorika pojača, i u Republici Srpskoj i u Federaciji Bosne i Hercegovine.
Evo, ni dve godine kasnije, nema efikasnog mehanizma da se situacija humano i ljudski rešava – ni na državnom nivou, ni u koordinaciji i dijalogu raznih nivoa vlasti u BiH. Pogotovo nema sluha da se pomogne onim opštinama i kantonima u kojima je priliv izbeglica najveći.
Razočaravajuće je da se ni verske zajednice, one kojima bi čovek trebalo da bude u centru svega, nisu baš pretrgle oko humanitarne pomoći izbeglicama. Nisam ih video na čelu humanitarnih aktivnosti. Nisam primetio neki veći angažman ni jedne od partija koje se inače vrlo često deklarišu u domaćoj i međunarodnoj javnosti kao stranke koje gaje evropske, socijalne, demokratske i ljudske i pravne vrednosti.
Razgovarali ste i sa migrantima, šta oni o svemu tome kažu?
Pozitivno su se izrazili o običnim ljudima koji im pomažu, daju hranu ili im omogućavaju da se istuširaju, da prespavaju. Imamo utisak da obični ljudi u BiH, oni koji nemaju mnogo, i to malo što imaju dele i pomažu. Nažalost, ima i negativnih izuzetaka.
Da li je prema vašem mišljenju Evropska unija zakazala u pogledu izbegličke krize?
Glavni problem je to što EU ne funkcioniše kao zajednica, već svaka država forsira svoje interese. Pored toga, stranke desnice i ultradesničarske snage često koriste izbegličku krizu da kroz jeftin nacionalizam i populizam, šireći strah i mržnju, sakupljaju jeftine poene ne bi li došli ili zadržali vlast. Tako se u pojedinim zemljama EU stvara ksenofona medijska atmosfera koja omogućava da se političari ne pridržavaju međunarodnih konvencija, pa ni da principijelno sprovode sopstvene zakone.
Nažalost, odnos država EU prema migrantima i izbeglicama sve je lošiji. Čak je postalo normalno da se ugrožavaju njihova osnovna ljudska prava. Evo uzmite primer Hrvatske koja je članica EU. Dokazana je – u to su se mnoge vlade i javnost u EU uverili – nečovečna tortura i nelegalan tretman koji Hrvatska sprovodi nad izbeglicama.
Za te nasilne postupke i Hrvatska i Slovenija moraju da snose odgovarajuće posledice, jer te dve države imaju međunarodnu obavezu i obaveze prema standardima EU čije su članice, da poštuju osnovna ljudska prava i dostojanstvo izbeglica. Ne moraju da im daju ni azil, ni pravo boravka, ni posao, jer to izbeglice i migranti od njih i ne žele, već da im pruže pravo na nesmetan i human prolaz do željene zemlje azila. A šta one rade? Uz silu i nasilje, protivno međunarodnom pravu i zakonima, zlostavljaju i vraćaju ljude u BiH. Ipak, ne znam da li će ti slučajevi poslužiti političarima u EU da promene odnos prema izbeglicama.
Kakva je Vaša poruka ljudima u regionu po pitanju odnosa prema tim nesrećnim ljudima?
Migranska kriza na Balkanu neće prestati, jer su uzroci u drugim zemljama i u rukama vladajućih, velikih sila. Ljudima u regionu želim da preporučim da i dalje pokazuju empatiju, humanost i spremnost da pomognu onima u nevolji. Svi smo mi ljudi i dostojanstvo neka bude na prvom mestu. A političarima želim da budu primer građanima i čitavom društvu, da imaju malo više iskrenosti, solidarnosti i hrabrost da se suoče s tim problemom, jer od njega neće moći da pobegnu, neće moći da ga ignorišu, a moći će da se nose s njim samo u saradnji s građanima, aktivistima u svojoj zemlji, te u saradnji s drugim državama.
Štefan M. Ditrih je nemačko-švajcarski humanitarac, koji kroz organizaciju „Help Now“ iz Švajcarske od početka migrantske krize u regionu pokušava da pomogne izbeglicama i migrantima. Humanitarnim radom počeo je da se bavi još tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije, kada je u Bavarskoj pomagao izbeglicama iz BiH i regiona.