Migrantski marš

Napadalo je oko 30 cm snega. Brutalno je hladno. Ova grupa odustala je od pokušaja prelaska granice i želi da se vrati u Bihać. Otkrili su je pripadnici granične policije. Trudnica, dete i mladić iz grupe su policijskim terencem vraćeni u izbeglički kamp Međunarodne organizacije za migracije (IOM) „Hotel Sedra“. Za oca, kao i još jednog muškarca iz grupe, nije bilo mesta u vozilu.

Noć je na planini Plješevici. Grupa izbeglica jutros je krenula iz Bihaća i upustila se u „igru“. Sutra će pokušati da pređu granicu. Iza njih je oko 18 kilometara napornog marša. Do granice sa Evropskom unijom moraju da pređu još deset kilometara. Temperatura se spustila znatno ispod nule. Oni koji skrenu sa staze rizikuju ulazak u minsko polje. Lokalni lovci upozoravaju da u šumi ima medveda.

Grupa od 20 mladića iz Maroka probija se jednom od retkih planinskih staza na Plješevici. Većina njih na nogama ima pocepane patike. Niko od njih nema vreću za spavanje i nisu poneli skoro ništa za jelo. Nemaju čak ni baterijsku lampu, a oko 17 sati će da se smrači. Uprkos svemu tome, oni pokušavaju da se domognu Evropske unije.

Ovi mladići su pre mraka uspeli da dođu do jedinog zdanja na putu kroz planinske vrleti. Sede na tavanu štale za konje. Šumski radnici su zbog hladnoće i zime konje odveli u grad. Mladići sa poda skidaju daske kako bi imali drva za vatru. Granica je odavde udaljena oko kilometar vazdušne. Korišćenje prečica je nesigurno zbog minskih polja.

Nekoliko sati hoda udaljeno od Bihaća je mesto Lohovo. Kroz njega jedna utabana staza vodi ka granici. Tom stazom jedni se vraćaju nazad, a drugi idu dalje. Ili polaze ili ih vraćaju hrvatski graničari. Ova porodica iz Iraka ilegalno je vraćena sa granice. Još izdaleka se može prepoznati da li neko ide ili se vraća. Prvi sa sobom nose prtljag, a drugi uglavnom ne.

Preko puta štale za konje nalazio se restoran. Prošlog leta je izgoreo. Iza njega je jedna mala prostorija u koju sam doneo šporet, a na pod postavio stiropor i plastične ploče. To je ovde jedina „sigurna prostorija“. Tu su me otkrili graničari. Pružanje humanitarne pomoć blizu granice je zabranjeno i službenici Granične policije BiH to tretiraju kao pomoć u prelasku granice.

Rašid ima 20 godina i dolazi iz Avganistana. Tamo je, kaže, bio u talibanskom zatvoru. Na nozi mu se, zbog infekcije, otvorila prava rupa. Danima sam mu čistio i previjao ranu. On je u BiH ilegalni migrant, kao uostalom i ja. Pre par dana uhvatila me je Služba za strance. Duže od tri meseca sam u BiH. Sad čekam na odluku o vizi i radnoj dozvoli. Možda ću čak morati da napustim zemlju.

Sajed šepajući i oslanjajući se o štake svakoga dan prelazi nekoliko stotina metara od fabrike do jednog kafea. Tamo ima besplatan internet i može da razgovara sa majkom u Avganistanu. „Dobro sam“, kaže. Njegov cilj je Italija. Majci ništa ne priča o svojoj nevolji, policijskom nasilju, gladi, hladnoći. „To bi joj teško palo. Zato joj kažem da sam smešten u jednom kampu i da je sve u redu.“

Ova sirijska porodica proterana je sa hrvatske granice nazad u BiH. Na njih sam nabasao u Lohovu. Proveli su više dana u šumi, promrzli i gladni. Dvoje dece imalo je temperaturu. O tome sam informisao Danski savet za izbeglice i odmah ih snabdeo toplom odećom, ćebadima i hranom. Dva sata kasnije, opet su bili na sigurnom.

Ovo dvoje dece ima temperaturu. Ukupno ih je sedmoro, najstarije ima devet godina. Njihovi roditelji u kratkim rečenicama pričaju o ratu u Siriji. Ali i o hrvatskim policajcima koji su ih tokom više pokušaja da se domognu EU uvek tukli pendrecima i oduzimali im stvari. Gladni su, uznemireni i promrzli. Sami do Bihaća ne bi uspeli da stignu pre mraka.

Mali Omar me prepoznao. Pre dva meseca upoznao sam njegovu porodicu na jednom seoskom putu. Oni su ratne izbeglice iz Sirije. Sada su usred planine Plješevice, na putu ka EU, po velikoj hladnoću. Snabdeo sam ih osnovnim potrepštinama. Na rastanku me Omar poljubio. Otišli su dalje. Rizikuju život kako bi se domogli Evropske unije.

Na ovom području su četiri veća kampa IOM: Bira u Bihaću i Miral u Velikoj Kladuši, gde je smešteno od 2.000 do 2.500 osoba, uglavnom muškaraca. Tu su i kampovi Borići i Hotel Sedra u kojima je oko 350 ljudi. U njima su porodice i maloletnici koji putuju bez pratnje. Muškarci ponekad smeštaj potraže i u ruševinama ili u obližnjim šumama. U BiH niko od njih ne želi da ostane.

Ovaj migrant provodi zimu u ruševini. Da se tu nalazio i tokom leta, policija bi ga brzo uhvatila i deportovala u Vučjak ili u Sarajevo. Sada se malo progleda i kroz prste, odnosno većinu migranata niko ne dira. I u samom gradu se oseća da je situacija opuštenija. Bihać već treću godinu zaredom, kao „usko grlo Balkanske rute“, nosi sa tim problemom.