Mikroplastika i u pasti za zube
8. decembar 2017.
Mikročestice plastike nalaze se i u proizvodima za koje nismo ni slutili. I nije lako ni razumeti, otkud one tamo. Jedna građanska internet-inicijativa („Izbacite mikroplastiku iz ponude“), samo u asortimanu lanca drogerija DM pronašla je najmanje 75 proizvoda koji u sebi sadrže mikroplastiku: paste za zube, pene za brijanje, sredstva za piling kože i losioni za telo, gelovi za tuširanje, šamponi… Ima ih čak i u sredstvima za negu očiju i u ruževima za usne.
Negde te mikročestice služe samo kao ukras ili da bi tečnost bila mutna – jer kupac očekuje veću efikasnost od mutne, nego od prozirne tečnosti. Ponegde mikročestice služe kao fizičko sredstvo za odstranjivanje nečistoće.
Pročitajte još: Plastika na lošem glasu
Neispunjena obećanja
Mikroplastika uopšte nije bezopasna: postoji bezbroj dokaza da ona može da bude smrtonosna za vodene životinje, jer ona po pravilu i završava u vodi, odnosno o morima i okeanima. U SAD je od letos zabranjena proizvodnja kozmetičkih preparata koji sadrže takve čestice, a od sledeće godine biće zabranjena i njihova prodaja. Veliki proizvođači, poput koncerna Colgate-Palmolive, Unilever, L'Oreal, Johnson & Johnson, Procter & Gamble, već su najavili da su prestali ili da će u najskorije vreme da prestanu da koriste mikroplastiku. Ipak, nezavisni stručnjaci navode da se mikroplastika još uvek može naći u mnogim proizvodima velikih koncerna.
Zato zaključak nemačkog Ureda za zaštitu životne sredine glasi: Ne može se računati s tim da će se koncerni sami odreći tog sredstva i zato je zabrana mikroplastike u kozmetici na nivou Evropske unije jedini način da bi se bar donekle smanjila njena količina u našim vodama. A mikroplastika je već dospela i u našu vodu za piće. Te čestice je, naime, gotovo nemoguće filtrirati uobičajenim metodama, jer bi to uništilo i prirodne mikrorganizme kojima je tamo mesto, kao što su alge ili na primer planktoni.
Pročitajte još: Norveško licemerje u zaštiti klime
Kad od „makro“ ostane „mikro“
Ipak, ne bi trebalo imati iluzije da će se zabranom mikroplastike u kozmetici rešiti problem: to je samo mali izvor te vrste zagađenja. Mnogo veći su problem mikročestice koje nastaju raspadom većih plastičnih materija, naročito mikrovlakana. Za to su odgovorne recimo „čarobne kuhinjske krpe“, pelene za bebe koje „naročito dobro upijaju tečnost“ ili flis-odeća koja u velikoj meri ispušta svoja vlakna pri svakom pranju.
Prema jednom istraživanju u Danskoj, najveći uzrok mikroplastike su proizvodi od gume. Automobilske gume, ali obične gumene potplate cipela krive su za oko dve trećine čestica mikroplastike. Tome bi trebalo dodati i „običnu“ plastiku koja se trenjem, ultraljubičastim zračenjem ili na neki drugi način raspada na sitnije čestice – ali nikada sasvim ne nestaje.
U nedavno objavljenom istraživanju u naučnom časopisu Environmental Science & Technology, svake godine se u mora i okeane sliva pravo brdo od oko osam miliona tona plastike. Otprilike polovina se baca direktno u more ili ga tamo odnese vetar, a polovina stiže nekom od oko 1.350 reka koje su analizirali naučnici.
Pročitajte još: Ne posedovati nego deliti
„Samo“ deset reka
Teško je reći da li to može da nam bude uteha, ali zapravo 90 odsto te plastike koje u more stiže rekama, tamo dospeva samo preko deset reka. U Evropi su to Dunav i Rajna, ali daleko najviše plastike nanose reke Azije: na prvom mestu uopće ogromni Jangce, ali na tom kontinentu su to i Indus, Huai He, Megna, Biserna reka u Kini, Amur i Mekong. Poslednje dve reke kroz koje stiže najviše plastike u mora, nalaze se u Africi: to su Nil i Kongo.