„Neću neću da vam dam da me oterate“

Dobitnik Srebrnog lava u Veneciji 2008. za film „Papirni vojnik" i Srebrnog medveda 2015. za film „Pod električnim oblacima", ruski reditelj Aleksej German Jr. (1976.) u Berlin se ove godine vratio sa filmom „Dovlatov“ koji je uvršten u glavnu, takmičarsku konkurenciju filmskog festivala u nemačkoj metropoli. Reč je o filmskoj biografiji ruskog pisca Sergeja Dovlatova, tačnije šest dana njegovoj života 70-ih u tadašnjem Lenjingradu. U fokusu filma je unutrašnja rastrzanost mladog, talentovanog pisca između okvira sovjetskog režima i njegovih umetničkih ideala, između opcije otići u emigraciju ili ostati.

German za DW kaže da se za Marića odlučio nakon duge potrage po celoj Evropi (na audijciji su bili  glumci iz 15 zemalja) zbog njegove fizičke sličnosti sa Dovlatovim, ali i činjenice da je ovaj srpski glumac bio „najtalentovaniji, najpametniji i najbolji od svih koje je video“. 27-godišnji glumac će, siguran je German, „postati velika filmska zvezda“.

DW: Milane, ruski film o ruskom piscu, ruskog reditelja, u ruskoj produkciji i sa ruskom ekipom – to baš i ne zvuči kao „perfect match“ za jednog srpskog glumca. Kako ste došli do ove uloge, odnosno, kako je ona došla do Vas?

Milan Marić: Jedna srpska glumica koja već godinama živi i radi u Peterburgu me gledala u jednoj pozorišnoj predstavi u Beogradu, a njen suprug je radio muziku za jedan od Germanovih prethodnih filmova. Oni su znali da on traži glumca, pokazali su mu moju sliku i to je tako krenulo. Onda su tražili da se fotografišem za njih, da im pošaljem fotke. Sledeći krug kastinga je bio da snimim monolog iz Čehovljevog „Ujka Vanje" u nekoliko varijanti. Poslednji krug kastinga je bio odlazak u Peterburg i rad s Germanom na nekoliko scena.

Na ruskom?

Na srpskom – i monolog i kasting.

Jeste li uopšte znali ruski pre snimanja?

Ni reči. Imao sam tri meseca da se pripremim i ne znam kako sam to uspeo. Ali u jednom momentu sam zaista progovorio ruski.

Ali ono što čujemo u filmu nije Vaš ruski, već sinhronizovana verzija?

Tačno, nije. Jer ne bi mogli da ubiju akcent. Pričali smo o tome da li da mi daju još malo vremena da doučim ruski, ali nikad ne bih bio mogao potpuno ukloniti akcenat, a ipak se radi o piscu, bitno je da to bude „čisti“ ruski, bez akcenta. Imao sam izvrsnu učiteljicu ruskog  – učio sam ga u Zagrebu jer sam tada tamo živeo – Ivanu Peruško, koja me za mesec i po dana od nule dovela do toga da govorim ruski. Čudo je napravila.

Koliko Vam je uprkos tome bilo teško da snimate na ruskom?

Bilo je užasno teško jer sam morao da učim tri-četiri paralelna toka, dakle, morao sam da naučim tekst napamet, da mislim na svom maternjem jeziku, da ceo taj emotivno-asocijativni niz pokrećem na svom jeziku... A onda još moraš i da tehnički vodiš računa gde staneš, gde pogledaš, zbog kamere, svetla... To je prilično složeno i kad pričaš na svom jeziku, a kamoli kad snimaš na jeziku od kojeg do pre tri meseca nisi znao ni reči. Muku sam mučio da izgovorim sve, pošto sam ceo film snimio na ruskom, jer smo se predomišljali da li će to tako ostati ili ne. Ono što sigurno znam je da to što mi je ostalo još malo kose, imam da zahvalim tom snimanju na ruskom.

Šta ste znali o Dovlatovu pre ovog projekta?

Ništa. Prvi put čuo. Ali nije mi bilo teško da uđem u lik jer sam onda pročitao njegove knjige, a jako je dobro pisao. Ima jedan vrlo zahtevan stil pisanja, bez previše objašnjavanja. Rečenice su mu kratke i ubojite. Sve njegove knjige su prevedene na srpski i on u Srbiji ima bazu svojih fanova. Moja je sramota što ga nisam znao pre, jer je genijalan pisac – bezobrazan, ciničan, duhovit, ali i užasno emotivan i dubok.

Vi ste se rodili u godini u kojoj je on umro. Šta ste znali o vremenu u kojem se odvija radnja filma?

Nisam puno znao o SSSR-u 70-ih, ono malo iz škole, ali nisam mnogo želeo ni da se bavim političkim sistemom. Ja sam se u filmu bavio nečim drugim: vodio sam borbu sa samim sobom. Pokušavao sam da zanemarim to plakanje nad sistemom i tom višom silom iznad nas, kao, netko nešto nama ne da. Pokušavao sam da se skoncentrišem na bitku oko dileme „should I stay or should I go". To je dilema između etike i realnosti: s jedne strane umetnik ima svoju etiku, ono čime želi da se bavi, ali s druge strane ima i porodicu, ženu, dete.

Ta faustovska dilema kao glumcu Vam ne bi trebala biti sasvim strana, samo s malo drugačijim parametrima: da li sklopiti ugovor s đavolom i „prodati“ se u sapunicama i drugim komercijalnim projektima ili ostati veran nekim svojim umetničkim idealima?

Da, danas je u suštini najveća cenzura novac. Nema više potrebe da imaš neku specijalnu vojsku ili policiju da te prisluškuje ili hapsi. Danas je mnogo lakše čoveka uništiti ukoliko je to potrebno. Dovoljno je da poznaješ nekog u novinama. Mogu da napišu šta hoće. I čovek ne može da se odbrani.

Koliko Vas lično muči ta dilema?

Ne muči me svakodnevno, ali razmišljam o tome. Mislim da treba napraviti dobar balans. Siguran sam da je za mladog glumca važno da ne uleti odmah u komercijalne projekte, jer je neophodno napraviti neku bazu na nečemu drugačijem. Da imaš čemu da se vratiš. To je kao kad gradite kuću: ako nagradite dobar temelj, onda možete da je menjate, nadograđujete. Tako je i s umetnošću. Mora da postoji jak temelj pa ti onda možeš malo da izletiš, moraš da zaradiš pare, ok, ovo se gleda, tu su sponzori, ali imaš čemu da vratiš. To je zamka za mlade, nema puno posla, naša tržišta su mala... A još uvek nismo rešili da napravimo zajedničko tržište. Ono se doduše otvara, ali još uvek ne funkcioniše jako dobro.

Vi ste živeli u Zagrebu, imali ste privatne veze s Hrvatskom. Koliko ta tržišta o kojima govorite – hrvatsko, bosansko – doživljavate kao svoja? Osećate li se strancem u Hrvatskoj?

Ne. Ali fantastično je to kako smo mi popili gluposti. Kako smo prigrlili legende i mitove o nama. I više se borimo za legende i mitove o narodnostima nego o našem sopstvenom  prosperitetu, životu, mogućnostima, budućnosti. To nas ne zanima. Najviše nas zanima prošlost.

Menja li se takav način razmišljanja u Vašoj generaciji?

Ne menja. Moja generacija je direktna posledica toga. Ja sam odrastao kad se najviše pucalo. Ne mogu ja sada da dođem nekome ko je izgubio dete, roditelje, brata, da mu objasnim da je popio gluposti jer on mora nekako da preživi tu informaciju. On mora da nađe negde krivca.

Znači mislite da je sve to još previše „sveže"?

Pa jeste, ali ja se plašim da ćemo mi i kada više ne bude „sveže“ da napravimo nešto da bude „sveže“ jer to tako jednostavno ide na ovim prostorima. Mi smo područje problematične inteligencije, naravno, sa divnim pojedincima. Užasno mi je to krivo, jer ja se na primer ne osećam kao stranac u Zagrebu, a trebalo bi, kao, da se osećam – ja sve razumem šta ljudi govore, ali onda neki ljudi imaju problem s tim kako ja govorim. A ja mislim da je problem da su naše zemlje tu za potkusurivanje između velikih sila. Naši političari nikada neće priznati da oni u suštini nemaju nikakvog uticaja izvan svog sela – Srbije, Hrvatske, Bosne. Oni su užasno bučni i drčni prema svom narodu, ali sam siguran da su u Briselu, Vašingtonu, Moskvi - male mace. Jer tamo ne prolazi vika i dreka po ljudima, ne prolaze opasni pogledi, tamo se radi što im se kaže.

„Should I stay or should I go“ – je li to dilema koja i Vas muči?

Pa na žalost previše mladih ljudi odlazi iz Srbije. Evo sad pokreću neku kampanju protiv „bele kuge" u Srbiji. Postoje ti neki slogani koji bi trebali da podstaknu ljude da prave decu. To je takav apsurd, to je presmešno! Ja kažem u šali: što ne naprave neki sektor za pravljenje dece pri Vladi Republike Srbije? Pa da idu po kućama, da imaju spisak građana i znaju gde je neka žena koja može da rađa, pa da tako podignemo natalitet. Nema veze što ništa drugo ne nudimo tim ljudima, što žena od trenutka kad zatrudni ima problem: imate problem s poslom, imate problem s porodilištima, imate problem s vrtićima, sa osnovnim školama, sa srednjim školama, sa visokim školama i onda još imate problem da se zaposlite. Evo, ja sad imam 27-28 godina, znači ja bih uskoro trebao da počnem da razmišljam o porodici. A ne pada mi na pamet! Zato što to ne mogu da zamislim. Ako se ništa ne nudi toj deci, zašto bi neko želeo da ih dobije? Koji mu je motiv, osim da namiri svoju ljudsku potrebu za razmnožavanjem? Naravno da onda mladi ljudi u hiljadama odlaze iz države i da će pre raditi u kafiću u Berlinu, jer tamo imaju uređen grad, jer se neko brine o njima iako su stranci, jer imaju redovnu platu, mogu da žive od nje. A u njihovoj zemlji ništa nije uređeno, nemaju redovnu platu i ne mogu da žive od nje. Koji je onda motiv da se ostane?

Dovlatov se na toj dilemi slomio i odlučio je otići iz svoje zemlje. A Vi?

Ja se ne dam, ono u smislu: neću da vam dam da me oterate. Siguran sam da će uskoro ovi naši narodi izaći iz tog kolektivnog „zbuna“ i shvatiti da moramo da se okrenemo jedni drugima. I da je to zaista jedina perspektiva.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android