Moć reči – od ćutanja do otpora

S obzirom na istoriju Roma i Sinta, koju karakterišu progoni, koncept „otpora“ treba shvatiti kao odgovor na okruženje koje se doživljava kao nehumano i nasilno. Najtraumatičniji događaj 20. veka u Evropi - Holokaust - sve do danas oblikuje aktivnosti i diskurse romskog pokreta.

Otpor kao solidarnost

Sistemski, državni progoni i ubistva koštali su mnogo života. Uništena je sloboda grupa i pojedinaca. Ova perspektiva žrtava se bukvalno ogleda u romskom izrazu „Porajmos“, koji označava Holokaust i znači „rasparčavanje“. Istovremeno, njime se izražava segregacija koja je pratila nacionalsocijalistički teror: čovek je bio sam, odvojen od porodice, prijatelja, većine društva.

Zato u romskom pokretu otpor ima značenje koje prevazilazi egoističku volju za preživljavanjem, odnosno ukazuje na ne odustajanje od solidarnosti sa drugim ljudima - od zajedništva. Osećati empatiju u neljudskom sistemu, deliti hranu, uzajamno pokušavati da se spasi od smrti - sve su to lica otpora.

Rejmon Gurem (1925-2020) (na naslovnoj slici gore) je junak jedne takve priče o otporu: devet puta iz bežao iz raznih logora u Francuskoj u kojima je bio interniran. Pridružio se francuskom pokretu otpora i borio se za oslobođenje Pariza.

Malo poznati događaj je pobuna Roma 16. maja 1944. u koncentracionom logoru Aušvic – danas poznat i kao „Dan otpora Roma“.

Kasno priznanje

Zoni Vajs koji je preživeo Holokaust bio je prvi predstavnik romske zajednice koji govorio u Bundestagu: u svom govoru na Dan sećanja na Holokaust 27. januara 2011. nazvao je genocid nad Sintima i Romima tokom Drugog svetskog rata „zaboravljenim Holokaustom“. 

I to je tačno: decenijama su progoni i ubistva Roma i Sinta ignorisani i izostavljani iz diskursa o Holokaustu.

U Zapadnoj Nemačkoj je genocid nacističkog režima nad Romima priznat tek 1982. skoro 40 godina posle rata. A trebalo je da prođe još 30 godina da se ubijenim Sintima i Romima u Berlinu podigne spomenik. Evropski parlament je 2015. - 70 godina posle Drugog svetskog rata - 2. avgust proglasio Evropskim Danom sećanja na Holokaust Roma.

Do tada, mnogi ljudi nisu bili svesni genocida nad Romima, dok su i dalje verovali u istorijski propagirane stereotipe o kriminalu. To je dovelo do negovanja i učvršćivanja rasističkih normi, koje su se praktikovale još dugo posle rata - pa i danas.

Zato je bilo veoma važno i ostaje važno - stvoriti svest da diskriminacija Roma i Sinta ima sistemske i istorijske korene. Ova činjenica treba da podseti da Romi - kao i sva ljudska bića - treba da budu tretirani sa dostojanstvom i poštovanjem.

Kako reći neizrecivo?

U našoj stvarnosti, koju oblikuju mediji, centralni instrumenti komunikacije su naročito umetnost i kultura. Preko njih se pričaju priče koje s jedne strane definišu same zajednice, a s druge strane ih prosvećuju i podsećaju na zajedničke vrednosti.

Čak oni koji su preživeli Holokaust tako su našli načina da konačno izraze ono što im se dogodilo - za mnoge je to bilo nemoguće odmah posle rata. Do tada nisu uspeli da pronađu reči koje bi sprečile da se istorija ponovi. Zato su mnogi Romi i Sinti – kao i mnogi Jevreji - odlučili da ćute decenijama.

U stanju progona

Jedan jedini romski reditelj prihvatio se izazova da temtatizuje genocid nad Romima i decenije ćutanja koje su usledile: francuski režiser Toni Gatlif.

Njegov film „Liberte“/„Korkoro“ (Sloboda/Usamljenost) pokušava da nezamislivo učini opipljivim. Zasnovan je na istinitoj priči koja se dogodila u Francuskoj tokom Drugog svetskog rata. Gatlif je kasnije objavio proširenu verziju priče u knjizi koju je napisao zajedno sa Erikom Kanajom.

U filmu, Gatlif se odriče kulta žrtve i ne postavlja nikakva moralna pitanja već detaljno dokumentuje užasne događaje. Ono što je prikazano je iskustvo ljudske duše u stanju progona. Glavni lik, Rom Toloče, uglavnom govori svojim telom, praćen atmosferskom muzikom Gatlifa. Gledalac je svedok složenih situacija u kojima dolazi do izražaja i zla strana ljudske prirode. Uprkos višejezičnim dijalozima, nije potrebno poznavanje jezika da bi se razumelo o čemu ovaj film govori.

Otpor kao pamćenje

Gatlif se striktno pridržavao istorijskih detalja. Međutim, rezultat nije jednostavna rekonstrukcija istorije, već sećanje pretočeno u film. To je filmski omaž Romima koji su postali žrtve i heroji u Porajmosa i ljudima koji su rizikovali svoje živote, da bi im pomogli. Film udaljava publiku od stereotipa kroz odsustvo romantizacije i demonizacije. Složeni likovi, njihova kultura i verovanja nisu egzotični, strani ili mistični. Time pruža autentičan uvid u različite načine života koji su se razvijali kroz vekove bekstva.

Film takođe pokazuje da neprijateljstvo prema Romima nije počelo sa nacistima - niti se sa njima završilo. Korkoro jasno stavlja do znanja da su decenije ćutanja bile izraz i rezultat upravo ove bolne spoznaje.

Čeja Stojka - Glas boje

Primer za to je umetnica Čeja Stojka (1933 - 2013), koja je ćutanje prekinula tek kada je imala nešto više od 50 godina. Osamdesetih godina prošlog veka počela je da detaljno zapisuje svoja sećanja. Kristalno jasno je pričala o godinama svog detinjstva u nekoliko koncentracionih logora, pre nego što je nekoliko godina kasnije počela i da slika na tu temu.

Izložba „La memoria invicta“ (Neporaženo sećanje), koja je otvorena u Sevilji u Španiji u januaru 2022. prikazuje njene grafike i bavi se dugogodišnjim ćutanjem preživelih kao oblikom unutrašnjeg otpora. Kada je Stojka izašla u javnost sa svojom pričom, postala je snažan glas sećanja, ikona romskog pokreta i njegove borbe za priznanje. Njeni radovi nas mnogo uče o moći reči.

Marija Bogdan je sociološkinja i teoretičarka medija. Poslednjih godina posebno se bavila društvenim medijima u kontekstu romskog pokreta. Ovo je prvi esej iz trodelnog serijala Glas boje o otporu, pripadnosti i otpornosti kao centralnim pojmovima u romskom pokretu. Autorka ih analizira na osnovu značajnih dela iz umetnosti i kulture romskih zajednica.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.