Moramo li da se priviknemo na terorizam?

Nedužne žrtve, vojnici u borbenim uniformama, oklopna vozila, panika. Brisel je pogođen napadima, Evropa uzdrmana do temelja. Može biti da se ovako nešto, s obzirom na slike koje kruže svetom, može doživeti kao „rat“, kada ponestaje sigurnosti i među žrtvama je uvek više civila. Nakon nezamislivog užasa Drugog svetskog rata, Nemačka i Evropa su doživeli gotovo neprekinuto razdoblje mira. Da li je to razdoblje sada iza nas? Ne privikavamo li se polako na udarne vesti i slike terora i smrti? Ovaj put se radilo o Briselu...

Teroristi iz Pariza, Brisela, Bamaka, Ankare, otkud god da dolaze, ciljaju na ljudske i društvene izvesnosti, na vrednosti poput tolerancije i slobode. U to spadaju i verske slobode, sloboda da se odabere bilo koja religija. Te slobode u najboljem smislu karakterišu vrednosti Zapada. I upravo zbog toga je terorizam za Zapad toliki izazov i kušnja. Naše vrednosti se moraju dokazati. Saznanje o slobodnom društvu čiji sastavni deo su i sloboda i bezbednost. Ali gde pojam slobode nije ugrožen pojmom bezbednosti.

Pri tom se menjaju duboko uvrežena uverenja. Sukobi se danas ne uklapaju u poznate „sisteme“ prošlih stoleća. Postoje neobjašnjivi, asimetrični i hibridni ratovi. I zločinci „Islamske države“ su se upravo tako nazvali kako bi izazivali i napadali suverene države ili zajednice država. No ni ja niti moja država im nije objavila rat.

Bez obzira, imam pravo da očekujem da se moja i ostale zemlje u sklopu postojećih zakona tome suprotstave. To će iziskivati proces propitivanja mnogih mehanizama unutrašnje bezbednosti. I političke rasprave će morati mnogo iskrenije da se otvore. Na primer: kada letim na nekom letu unutar Nemačke me u pravilu niko ne pita za ličnu kartu ili pasoš. Takva praksa je još pre nekoliko meseci delovala kao hvale vredna, a danas se doživljava kao neodgovorna.

Kratki komentar jednog mog prijatelja iz Brisela koji je nakon napada u podzemnoj železnici priskočio u pomoć: sve to čoveka ostavlja nemoćnog i bez reči. Na ovakva nedela, na ovakve slike je jednostavno nemoguće priviknuti se. Jutarnji odlazak na posao nije odlazak na ratište. Isto tako ni odlučna borba protiv terorizma nikada neće mutirati u rat.

Napadi će promeniti naše živote, oni će dovesti u pitanje neke stvari koje su do sada bile po sebi razumljive. Ali ti napadi ne bi smeli da unište naš osnovni stav niti našu potrebu da ustanemo u odbranu slobode, te dragocene ali ranjive vrednosti.