Slike koje se ne zaboravljaju: očajne porodice u zagušljivim brodskim kontejnerima i na dotrajalim čamcima. Leševi koje je morska struja nanela na obale i plaže nakon neuspelih pokušaja prelaska preko mora. Ljudi koji su godinama žrtve zlostavljanja. Slomljeni ljudi.
Potreseni smo. Potreseni pričama o nasilju i otimačini. Potreseni zbog onih koji su spremni da iskoriste čak i očaj drugih ljudi. Činjenica da stradaju i deca, da ginu zato što njihove porodice pokušavaju da im obezbede bolju budućnost, teško opterećuje našu savest.
Prošla je još jedna godina
Današnji Međunarodni dan borbe protiv trgovine ljudima je opomena. Opomena da je prošla još jedna godina. Dan koji nas podseća da nismo uradili ni blizu onog što bi bilo dovoljno. Vreme je da se okonča globalna trgovina ljudima – bez obzira na to kojeg su oni pola, bez obzira koliko godina imaju.
-pročitajte još: Dobrovoljno u ropstvo nemačkih bordela
Borimo se za prava migrantkinja i migranata koji rade nepopularne poslove u dobrostojećim zemljama. Za ljude koji rade ono što drugi ne žele. Zato Međunarodna organizacija za migracije (IOM) neumorno sarađuje s partnerima iz vlada, civilnog društva i privatnog poslovnog sektora – kako bi se sprečile štetne nuspojave angažovanja radne snage iz inostranstva.
Ali sve to nije dovoljno. Moramo se suočiti i s trgovcima ljudima. I moramo vlade zemalja-članica IOM da pozovemo na odgovornost ukoliko one ne uspevaju da zaštite žrtve trgovine ljudima.
Proganjaju pogrešne ljude
Na migracije se sve više gleda kao na mogućnost bekstva – od konflikata, nestabilnosti, nedostatka hrane, prirodnih katastrofa i klimatskih promena. Ali veliki migracioni pokreti mogu da iniciraju i intenziviraju i kriminalnu energiju – što može da dovede do dodatne eksploatacije migranata.
Pa ipak to saznanje nije dovelo do toga da se eliminišu uzroci opasne migracije. A nije dovelo ni do toga da se migrantima ponudi odgovarajuća zaštita i podrška.
-pročitajte još: „Biraj dete – 10.000 maraka za jedno, 15.000 za blizance“
Danas, nažalost, mnoge vlade proganjaju organizacije koje spasavaju migrante u životnoj opasnosti – umesto da na odgovornost pozovu stvarne krijumčare i trgovce ljudima. Kažnjavanje privatnih spasilačkih misija na moru, pogotovo iz birokratskih razloga, npr. zbog nedostatka urednih dozvola ulaska u luku ili korišćenja brodova bez jasne sudske nadležnosti na otvorenom moru, ne samo da je nepravedno – već je i neefikasno. Tako se samo rasipaju resursi humanitarnih organizacija, ali i organa krivičnog gonjenja.
Savladavanje tih izazova zahteva znatne investicije i međunarodnu saradnju. Ali mi ne možemo da ignorišemo te izazove i da se istovremeno nadamo da će po živote ljudi opasne migracione rute i time povezana trgovina ljudima, da nestanu same od sebe.
Šta mogu da urade građani?
Kao građanke i građani mi i u javnom, ali i u privatnom okruženju možemo da se suprotstavimo antimigrantskom raspoloženju koje potkopava javno saosećanje i tako omogućava trgovcima ljudima da nastave da deluju – slobodno i bez kažnjavanja. Kao potrošači, mi možemo da zahtevamo robu i usluge koje se proizvode i nude bez robovlasničkih odnosa ili eksploatacije. Ako donosioci odluka šire i tolerišu priče koje dehumanizuju migrante, mi možemo da ih pozovemo na odgovornost. Ali ne možemo dokono da gledamo šta se događa i nadamo se da će se nešto promeniti.
-pročitajte još: Tamna strana Novog puta svile
Znam da mnogi ljudi ne migriraju samo iz očaja, već i zato što čeznu za boljom budućnošću. Slažem se da vlade imaju opravdani interes da zaštite svoje granice i regulišu migracije. Jasno mi je da vlade često moraju da balansiraju između interesa vlastitih građana i humanitarnih potreba migranata. Ali svima nama je u interesu da očuvamo dostojanstvo čoveka, da štitimo ljudska prava. To od nas zahteva naša humanost.