More, ljudi, klima
7. novembar 2017.
Kelepi Saukitoga (na naslovnoj fotografiji sa svojim najmlađim detetom na rukama), gotovo nikad nije napuštao Narikoso, mestašce na Onou, jednom od preko 300 ostrva Fidžija. Godine 1997. kada je njegov otac, državni službenik, poslat u to mesto, ono je još bila idila južnog mora: palme koje su se nadvijale nad peščane plaže, a ljudi su pod vrelim suncem odlazili u ribolov. Saukitoga se venčao sa Muriani u jednoj od dve tamošnje crkve. Živeli su srećno u kući na samoj obali. Tu su im rođena četiri sina, tu su išli u dečiji vrtić. Tu je kupovao u obližnjoj prodavnici, a u ostalih tridesetak kuća Narikosa ne žive samo komšije, već prijatelji.
Sada ima četrdeset godina i morao je da se suoči s tim da im tu više nema života. Idila južnih mora odavno je nestala, jer more neprestano nadire. Tokom plime, voda dopire do samog kućnog praga. Temelji njegove kuće su razoreni, u zidovima je vlaga. Buđ je i na plafonu, a zemlja pred kućom se od tolike vode nadula. U bašti gde je imao nešto malo povrća, odavno više ne raste ništa: previše je soli. Voda sa đubrišta raznosi otpad po čitavom selu, svuda je neka odvratna tečnost – koja se sve više penje.
Šest milimetara po šest milimetara...
„Tu na Fidžiju imamo poslovicu: ’Voda ne razdvaja ostrva, ona ih spaja’. „Ali u jednom trenutku nam je to more postalo neprijatelj.“ Još od 1993. meri se nivo mora i utvrđeno je da ono raste u proseku za šest milimetara godišnje. Ne zvuči mnogo, ali samo na prvi pogled. Jer to je samo otada 15 centimetara, do kraja veka biće to gotovo metar i po.
Na nekim ostrvima Fidžija ima mesta na kojima je obala bila i dvadesetak metara daleko. A i more je postalo još opakije: prošle godine Fidži je poharala oluja kakva se ne pamti, 44 ljudi je izgubilo život. Viša temperatura ugrožava i korale, a sa njima i ribe koje su tamo živele. Mreže ribara sve su praznije.
Danas nekadašnji raj Saukitonge izgleda bedno. Ali još uvek nam kaže: „Teško je napustiti kuću u kojoj su vam rođena sva deca.“ Ne samo to: tradicija mnogih stanovnika Fidžija ne poznaje nešto kao što je zajedničko groblje: preci se pokopavaju praktično pred kućom i ostaju deo porodice i tradicije. Sve to sada mora da se prekine zbog promene klime.
Plan već postoji: Narikoso je jedno od 42 mesta Fidžija koje se nameravaju da delimično ili potpuno presele u unutrašnjost. Oni su samo prvi, stručnjaci smatraju da će ta država morati da preseli čak stotinak naselja.
„Jasno da smo i sami krivi“
Dolazi nam i Saimoni Vatu, 52 su mu godine i ribar je – bar zasada. Upuštaju se u raspravu o „visokoj politici“, o promeni klime, psuju industrijske zemlje i njihove fabrike. Neminovno se poveo razgovor i o američkom predsedniku Trampu koji ne želi ratifikuje Pariski sporazum. Vatu besni: „Nadam se da će se prizvati razumu! Pa čak ni predsednik Amerike ne može da se izvuče od promene klime.“
Da li su sami stanovnici Omoa mogli nešto da urade kako ih ne bi ovo zadesilo? „Naravno da smo i mi deo problema“, spremno priznaje Vatu. Pokazuje nam poharanu obalu, tu je nekada bilo mnogo drveća mangrova. To je jedno od retkih stabala koje živi i od slane vode, a čije je korenje držalo pijesak i učvršćivalo obalu. Ali naraštaji su sekli to drveće – za ogrev, za kuvanje, za kuće. Pesak sada odnosi more, a ne drži više ni kameni mol koga su u Narikosu sagradili pre nekoliko godina.
„Ljudi uopšte nisu razmišljali o tome šta rade“, priznaje ribar. U međuvremenu onoga ko krene da seče drvo mangrova čeka visoka kazna od 1.000 tamošnjih dolara – oko 410 dolara, što je bolja mesečna plata na Fidžiju. I ne mora čak ni da dođe policija – komšije će same odmah da dignu dreku na prestupnika. Niko više ne seče drvo, ali sada je kasno.
Budućnost uz svinje
Ti ostrvljani mogu u stvari i da budu srećni: na Omoi ima i brda gde mogu da se sklone. Ali na primer ostrvo Kiribati je na najvišem mestu samo par metara iznad sadašnjeg nivoa mora. Ono će najverovatnije potpuno da nestane. A šta čeka stanovnike Narikosa, to možemo da vidimo u Vunidogoli, selu drugom po veličini na ostrvu Vanua Levu.
To je prvo selo sa oko 150 žitelja koje je potpuno preseljeno, a njihov načelnik Sailosi Ramatu već je stekao i svetsku slavu – kao poseban izaslanik on je i na konferenciji o klimi u Bonu. „Svi smo se složili da moramo da se preselimo“, rutinski objašnjava jer to često ponavlja mnogim delegacijama koje posećuju njegovo mesto. To je dvadesetak novih kućica, sve ofarbane u zeleno, a žene i dalje suše ribu na dimu. Ali to više nije riba iz mora, već iz obližnjeg veštačkog ribnjaka.
Stanovnicima je u početku bila uteha to što je mesto novog sela na samo tri kilometara od njihovog starog prebivališta. Ali sve ređe neko odlazi tamo. I Ramatu nam pokazuje svoju staru, praznu kuću. Okna su naherena, po podu je more nanelo mnoštvo otpada. I u ribolov se ide sve ređe. Sada se stanovnici bave drugim poslovima: oko kuća hodaju kokoške i svinje, obrađuje se zemlja. „Život u selu se promenio. Potrajaće dok se svi ne naviknemo na novi život“, kaže i ne želi dalje da priča. Jer sa nama je i predstavnik vlade Fidžija i izraz „prisilno preseljenje“ ne želi da čuje.
A ima i onih koji se kradomice vraćaju u svoje stare kuće uz obalu. Previše je promene, a tu su i uspomene na dane kada je to još bila idila južnih mora.
Ali more nadire. Šest milimetara godišnje – i veliko je pitanje da li će i kada stati. Čak i ako ljudi budu uspeli da se dogovore oko klimatskih ciljeva.