Muzičari u rovovima

Hrabro se boriti za svoju zemlju i možda umreti herojskom smrću: ta tema je oduvek igrala značajnu ulogu u mnogim dramskim delima, za bezbroj muzičara u orkestru gradskog pozorišta to je bio deo profesionalnog života. Sa patetično patriotskim kompozicijama mogao se itekako zaraditi novac. Ipak, većina tadašnjih muzičara rat nije osetila na svojoj koži, s obzirom na to da su od nemačko-francuskog rata iz 1870-71 prošle decenije.

S kajdankom na front

Kada je car Vilhelm II, 1. avgusta 1914. u Berlinu objavio opštu mobilizaciju, Rihard Štraus, jedna od zvezda među nemačkim kompozitorima, upravo je slavio svoj 50. rođendan. Štraus, kao i njegov pet godina mlađi i popularni zemljak Hans Pficner, bili su prestari za front. Njihov austrijski kolega Arnold Šenberg, međutim, koji će kasnije biti poznat pre svega po svojoj atonalnoj muzici, primio je 1915. u svojoj 41. godini, poziv sa mestom svog komandnog položaja. Posle obuke za rezervnog oficira, od 1917. bio je muzičar u vojnom orkestru.

Šenbergov učenik Hans Ajsler, koji je mobilisan sa 18 godina, poneo je na front notne sveske, kao i njegov učitelj, a verovatno i drugi kompozitori. Namera mu je bila da tokom pauze zapisuje ideje za nove kompozicije. S obzirom na strahote u rovovima, kreativne misli postajale su sve ređe. Ajslerov planirani oratorijum „Protiv rata“, ostao je samo fragment.

„Želim i moram u rat“

Kada Anton Vebern, takođe Šenbergov učenik, posle izbijanja rata nije dobio poziv za front, sam se prijavio. Još 1914. on je Albanu Bergu pisao: „Moram da idem u rat. Moram. Ne mogu više da izdržim.“ Tokom rata, Vebern je postao pacifista.

I Berg je služio iza linija fronta, uglavnom u Ministarstvu rata u Beču. Svi pokušaji Arnold Šenberga da izdejstvuje prevremeno otpuštanje za svog štićenika, bili su neuspešni.

Kao Berg i Vebern i Moris Ravel je po izbijanju rata jedva čekao poziv na front. Želja 40-godišnjeg francuskog kompozitora ispunila se 1915. Ravel je služio kao vozač kamiona u blizini Verduna. Gledajući teško povređene ljude koje je transportovao sa fronta, on takođe postaje odlučni protivnik rata.

„Za otadžbinu...“

Slično Ravelu i nemački muzičar avangarde, Paul Hindemit doživeo je rat iz prve ruke – na frontu. Poziv je dobio 1917. kada je imao 22 godine. Bio je bubnjar. U Flandriji, je Hindemit na više na koncerata doživeo vazdušne napade. Kasnije beleži: „Krv, izrešetana tela, mozak, glava jednog konja, smrskane kosti – strašno!“

Nije poznato da li su se Hindemit i Rudi Stefan upoznali u Frankfurtu na Konzervatorijumu. Stefan je bio mladi kompozitor koji je mnogo obećavao, ali je umro 29. septembra 1915. sa 28 godina, u borbama u Galiciji. Slična sudbina zadesila je i mlade britanske talente Džordža Batervorta i Ernesta Farara, obojica rođeni 1885. Tragično je završio i život francuskog kompozitora Alberika Manarda: 3. septembra 1914 braneći svoju imovinu, pucao je na nadiruće nemačke vojnike. Oni uzvratili i zapalili mu kuću. Manar je stradao u požaru.

Povrede i traume

Ali muzičari i kompozitori nisu samo ginuli u ratu. I oni su patili od dugoročnih posledica upotreba nervnog gasa. Mnogi su ranjeni i nisu više mogli da se bave svojom profesijom. Pored fizičkih povreda, mnogi su traumatizovani, život im je postao košmar. Gubici su za orkestre bili ogromni. Posle rata im je trebalo mnogo vremena da to bar donekle kompenzuju.