Na dečija pitanja nema odgovora

DW: Ljudi u Pojasu Gaze od 2006. doživljavaju vazdušne ofanzive i kopnene invazije. Kakve to posledice ima na raspoloženje stanovništva?

Jaser Abu Hamei: Više od sedam godina živimo u stanju trajne blokade zbog čega ljudi odavde ne mogu putovati. To ima veliki uticaj na socijalni i privredni život stanovnika i vodi tome da se kod ljudi koji ovde žive češće mogu razviti psihičke smetnje nego u drugim delovima sveta. Ljudi bi se bolje nosili sa ratom ako bi uslovi života bili malo bolji. Stalno se čuju bombaški napadi, a čovek stalno gleda u oči svoje dece. Ona postavljaju pitanja na koja jednostavno nema odgovora. Ne možete deci objasniti šta se oko njih dešava. Kako to ludilo da objasnite jednom četvorogodišnjem ili petogodišnjem detetu koje sluša vriske na ulicama.

DW: Nisu samo deca pod duševnim stresom.

Hamei: Više od 97 odsto ljudi doživljava te napade na jedan ili drugi način. To je pokazala studija operacija „Izliveno olovo“ (rat u Gazi 2008-2009, prim red) i operacija „Stubovi odbrane“ (2012). Kod velikog procenta ljudi, koji su bili izloženi traumatskim iskustvima, to je bilo povezano sa veličinom prostora koji je bio cilj napada. Pojas Gaze je velik svega 160-170 kvadratnih kilometara.

DW: Kako deca reaguju na stres uzrokovan napadima i nedostatkom skloništa?

Hamei: Simptomi koji su već vidljivi kod dece su telesni. Mnoga deca imaju bolove u stomaku ili nogama ili neku drugu vrstu bolova. Uz to, deca se jednostavno prilepe za svoje roditelje. Ona žele da budu što bliže roditeljima. Imaju veliki strah u trenucima kada roditelji napuštaju kuću samo da bi kupili namirnice. Kod dece se vide fizičke promene i anomalije u ponašanju koje upućuju na psihičke poteškoće. Neka deca su hiperaktivna ili nervozna. Ona se ne mogu, poput ostale dece, izraziti i govoriti o svojim strahovima i problemima.

DW: Mogu li se nakon proteklih sukoba Izraela i Hamasa utvrditi dugoročne posledice?

Hamei: U studiji iz novembra 2013. o dugoročnim posljedicama operacije „Izliveno olovo“ ustanovili smo da još uvek 30 odsto dece i porodica pokazuje postrtaraumatske smetnje i poremećaje.

DW: Kako se može pomoći osobi koja je traumatizovana?

Hamei: Mi živimo u Gazi koja je veoma gusto naseljena. Ovde živi 1,8 miliona stanovnika. Više od polovine njih su deca. Posebno je teško biti aktivan ovde. Pokušavamo pružiti prvu psihološku pomoć, recimo besplatnim telefonskim savetovanjima. Imamo stručne timove od eksperata iz više oblasti. Među njima su medicinske sestre iz različitih odeljenja psihijatrije, psiholozi, socijalni radnici i stručnjaci za rehabilitaciju. Novca i saradnika uvek nedostaje. Nikada nećemo biti u stanju da pomognemo svima kojima je psihološku pomoć potrebna.

*Doktor Jaser Abu Hamei je psihijatar i direktor Udruženja za programe mentalnog zdravlja u Gazi. Program je pre svega specijalizovan za rad sa decom, ženama i žrtvama nasilja i kršenja ljudskih prava.