Na krajnjem istoku Nemačke
27. januar 2018.
Pijačni dan u Kotbusu, gradu od stotinjak hiljada stanovnika na samoj granici sa Poljskom. Pored tabli na kojima su ispisane povoljne cene za voće i povrće može se videti naslovna stranica regionalnog lista na kojoj velikim slovima piše: „Novi sukobi u Kotbusu". Napetost je vladala i pre, ali od početka ove godine su sukobi postali gotovo svakodnevica.
Teško je reći ko je „prvi počeo": za Novu godinu je grupa nemačkih mladića napala tri mladića poreklom iz Sirije, a kad se jedan od njih sklonio u jednu stambenu zgradu, čuvar zgrade nije samo u zgradu pustio njega, nego i napadače. Tučnjava je prestala tek kad je došla policija, a grad sada proverava da li da se rastane od čuvarske službe zadužene za te i druge gradske zgrade.
Prošle sedmice je maloletni Sirijac nožem teško poverdio mladića Nemca. Kako se čini, tu razlog nije bila samo netrpeljivost, nego devojka tog nemačkog mladića. No nedavno se zbio i incident kada je jedan mladić stranog porekla fizički napao nemački bračni par: rasrdilo ga je što mu nisu pridržali otvorena vrata kao što je zatražio.
Od nepoverenja do otvorenog nasilja
Prošle subote je policija privela i jednu osamnaestogodišnju devojku koja je učestvovala na protestima protiv stranaca kojom prilikom se sukobila sa jednim Sirijcem – a onda je napala i policijske službenike koji su došli da zavedu red. Samo par sati kasnije je policija opet imala posla kada je petoro Nemaca napalo dve osobe „stranog izgleda".
Epicentar tih napada je okolina najvećeg gradskog trgovačkog centra Blehen kare. Otvoren do kasno u noć i u ovim hladnim zimskim danima je utočište mnogih – i među starosedeocima i strancima. „Postalo je gore otkako su došle izbeglice", kaže nam 32-godišnja Stefani. „Moj sin je video tučnjavu kad je onaj dečak bio ranjen, a ni ja se tu ne osećam više sigurno, pogotovo po noći."
U blizini tog trgovačkog centra Saleh pije kafu. Trideset mu je godina i iz Sirije je došao u Nemačku pre dve godine. „Mene nisu napali, ali sigurno se može reći da se raspoloženje pokvarilo", kaže nam na gotovo besprekornom nemačkom i dodaje: „Nema dovoljno kontakata između lokalnog stanovništva i izbeglica. Mnogi domaći su nezainteresovani."
„Previše promena, a premalo vremena"
Zanimljivo je da je baš Kotbus bio primer inicijativa integracije došljaka i starosedelaca: organizovani su razgovori i susreti. Ali zanimanje je bilo skromno, tim više što je Kotbus već dugo jedno od glavnih uporišta neonacista. Još početkom devedesetih su ekstremni desničari puna tri dana blokirali tamošnji prihvatni centar za potražioce azila dok konačno policija nije uspela da ih rastera.
I prošlog vikenda je desničarska organizacija Zukunft Heimat (Budućnost domovine) okupila oko 1.500 ljudi koji su u Kotbus došli i iz drugih delova istočne Nemačke. Ta grupa je i osnovana kako bi u nedalekom Šprevaldu sprečila otvaranje prihvatnog centra za izbeglice.
Zbog ove eskalacije nasilja, gradonačelnik tog grada Holger Kelh i ministar unutrašnjih poslova pokrajine Brandenburg Karl-Hajnc Šreter su odlučili da više neće primati izbeglice u obližnji prihvatni centar u Ajzenhutenštatu. „Može se reći da je bilo previše promena za premalo vremena", priznao je Jens Glosman, portparol uprave grada Kotbusa. Jer u poslednje dve godine se broj stranaca u tom gradu gotovo udvostručio: bilo ih je 4,5 odsto a sada ih ima do 8,5 odsto. To nisu samo izbeglice u prihvatnim centrima: mnogi kojima je i odobren azil odlučili su da ostanu tu.
„A ko će pomoći nama Nemcima?"
„Priznajem da se moglo učiniti više da se lokalno stanovništvo bolje informiše", kaže Glosman, pogotovo što su tamo stanovnici mnogo manje navikli na „strance" nego što je to u gradovima na zapadu zemlje. A Kotbus je i odličan primer grada gde populisti imaju lak posao: u socijalizmu, to je bio uzoran grad sa značajnom teškom industrijom. Od te industrije jedva da je išta ostalo, a u međuvremenu se planira i prekid eksploatacije lignita tako da će verovatno nestati još oko 8.000 radnih mesta.
Glosman kaže da se kao glavni izvor nepetosti navodi da stranci otimaju radna mesta, „ali to jednostavno nije tako". Rešenje je za njega jasno: „Ili više novca kako bismo se suočili sa tim problemom na lokalnom nivou ili se time moraju bavili na državnom nivou. Ljudi moraju znati da je njihov grad tu da im pomogne."
„Sve ih treba oterati"
Krista ima 52 godine i još se seća šta je Kotbus bio u DDR-u i koliko se pažnje davalo gradu gde se stvarao „radnički raj". Zato je uverena: Berlin više ne zanima šta se događa u njenom gradu. „Prepušteni smo sami sebi. Zato je toliko građana glasalo za AfD." Taj grad je jedan od rekordera u Nemačkoj: na saveznim izborima u septembru za AfD je gasalo 24 odsto birača.
Kako bi barem obuzdao trenutnu eskalaciju nasilja, grad je postavio više kamera za nadzor javnog prostora i više je polcije, kako u uniformi tako i u civilu. Krista nije uverena da će to nešto pomoći: „Pošaljite ih sve nazad. Pogotovo sve one loše. Pošaljite ih tamo odakle su došli."
A šta sa „lošima" među domaćim stanovništvom? Ili čak i lokalnom posadom vatrogasnog vozila koja je preko megafona na nedavnim protestima neonacista pozdravila „okupljene domoljube"? Krista o tome ne zna ništa.
Omaru je 29 godina i kaže nam da razume zabrinutost nekih domaćih stanovnika. Ali nam kaže kako i lično doživljava netrpeljivost skoro svakog dana: „Nije svako ko je došao u Nemačku dobar čovek, ali isto je i među domaćima." I on je došao iz Sirije pre tri godine i sad radi u ćevabdžinici: „Ponekad dolaze tu i vrište 'stranci napolje!' Primao sam i pisma na kojima samo piše 'Vrati se kući'. Neki od nas se trude da se integrišu, ali tu ima posla za obe strane", kaže Omar.