„Na meni se ne vidi da sam Jevrejka“

Lena Štajn pali cigaretu pre nego što odgovori. Na pitanje da li se kao Jevrejka oseća u Nemačkoj još uvek bezbedno, studentkinja iz Frankfurta na Majni odgovara da na to ne može da jednostavno odgovori sa da ili ne. „To je suviše kompleksna tema.“

Julijan-Šam Susan kaže da on ostaje na oprezu. „Istina, Nemačka je sa jevrejske tačke gledišta jedna od najsigurnijih zemalja u Evropi. I političari su ovde vrlo oprezni da ne dođe do antisemitizma.“ Pa ipak, i on je čuo neke koji sumnjaju u to da se Jevreji u Nemačkoj osećaju bezbedno.

Zabrinutost zbog fundamentalista

Susan je rabin u Frankfurtu na Majni. Njegova zajednica ima oko 7.000 članova i jedna je od najvećih u Nemačkoj. Dečiji vrtić, škola, Centar za mlade, sportska društva, groblje – jevrejske ustanove su sasvim normalna pojava u tom gradu, kao i ustanove drugih vera. „Frankfurt je multikulturan. Ovde svako živi na svoj način, ali ipak svi žive zajedno“, opisuje Susan život u gradu od preko 700.000 stanovnika. „Ovde nas pomažu i štite“, kaže rabin. Pa ipak, on pažljivo posmatra svoju okolinu, „naročito kada izađem s porodicom i kad nosim kipu“. Ali to, naglašava Susan, danas manje zbog straha od desnih ekstremista a više od „islamističkih fundamentalista“.

Da taj strah nije bez razloga, pokazuje i slučaj iz francuskog Marselja. Tamo je nedavno jedan učitelj jevrejske škole na ulici ranjen nožem. Napadači su rekli da su simpatizeri terorističke organizacije, takozvane „Islamske države“, preneli su mediji. Učitelja istorije napale su tri osobe koje su uzvikivale antisemitske parole.

„I mi smo često morali da bežimo“

Rabin iz Frankfurta strahuje da bi se muslimanski mladići i ovde mogli da se radikalizuju, iako je on načelno otvoren prema doseljenicima. „Mi smo tu zaista u škripcu“, kaže rabin imajući u vidu svoju zajednicu. S jedne strane, „naš prvenstveni zadatak jeste da ljudima koji beže od rata i terora pružimo utočište i pustimo ih unutra“, naglašava Susan. „I mi Jevreji smo u svojoj istoriji često morali da bežimo i znamo šta to znači.“ Pa ipak, on može da razume zbog čega se na nove izbeglice gleda s oprezom i uzdržanošću. „Neki od tih ljudi odrasli su sa predstavom o tome da su Izrael i Jevreji neprijatelji“, dodaje Susan napominjući da je zadatak društva da te ljude podstakne da se priključe većini u Nemačkoj koja nije radikalna.

Tako na stvari gleda i Danijel Nojman, upravnik jevrejske zajednice u nemačkom Darmštatu. „Naša moralna obaveza je da pomognemo ljudima koji su u bekstvu.“ On pri tom ne isključuje da bi zbog toga mogli da se pojave problemi za Jevreje u Nemačkoj i u Evropi. Jer, „radikalne ideje nije moguće tako brzo izbiti iz glava“. On čak strahuje da bi radikali iz arapskih zemalja mogli da se udruže s već postojećim desnim ekstremistima. „U prošlosti je već viđeno da je to moguće“, kaže Nojman. „Te grupe imaju nešto zajedničko: predrasude i mržnju prema Jevrejima.“ Nojmana ta mogućnost zabrinjava.

Za svaki slučaj, bez kipe na ulicu

Ni Lena ne misli da bi samo izbeglice mogle da postanu pretnja Jevrejima u Nemačkoj. „Ti ljudi su i sami pobegli od terora i rata. Oni žele da žiei u miru, a ne da ih tlače fundamentalisti“, kaže 25-godišnja studentkinja. Lena se ne oseća ugroženom kad šeta ulicama Frankfurta. „Ali na meni se ni po čemu ne vidi da sam Jevrejka“. Slično misli i Danijel Nojman: „Dok se to na nama ne vidi, imamo samo difuzan osećaj brige, ali nas nije strah.“

Ni Lena se ne boji da bi ona ili deca iz njene porodice mogli da budu ugroženi dok borave u ustanovama jevrejske zajednice. „One su sve veoma dobro zaštićene, tu su ljudi zaista bezbedni.“ Pa ipak, „ne bi trebalo provocirati“, dodaje Lena odgovarajući na pitanje, da li bi Jevreji na ulici trebalo da nose kipu. Ne, kaže. To bi radikale možda moglo da navede da napadnu onoga ko je nosi.

Julijan-Šaim Susan misli drugačije: „Mi smo ovde u Nemačkoj i možemo da budemo slobodni“. On svoju kipu nosi i na ulici jer ona bi trebalo da bude deo uobičajene slike. A šta je s muslimanskom maramom? „Da“, kaže rabin, „kao i muslimanska marama.“