Na putu do škole pustinja, kamenjar i slonovi

Evropa se zanima rezultatima studije PISA o znanju koje učenici stiču u školama. U Švedskoj je aktuelna debata o „klasnim“ školama. Naime, otkada je izbor škole u toj zemlji slobodan, deca akademskih građana grupišu se u nekim školama, dok radnici svoju decu šalju u druge. Međutim, u drugim delovima sveta ovi „naši“ problemi sa školstvom mora da izgledaju smešno.

Led, savana i brda

Zahira, Džekson, Karlito i Samjuel protagonisti su dokumentarnog filma „Na putu do škole“ koji je u bioskopima. Francuski režiser Paskal Plison plete priču o mukama učenika u planinama Maroka, savani Kenije, na jugu Argentine i u Indiji. Deca iz četiri države sa tri kontinenta praćena su u školu kamerama. Kreću se na različitim geografskim širinama i u sasvim različitim uslovima – kroz led i sneg, afričku stepu ili pustinju. Neka deca na putu do škole imaju prave avanture ili, tačnije, prepreke koje su često opasne. To svakako važi za decu starosti 11, 12 ili 13 godina koju je snimio reditelj Plison.

Džekson u Keniji svakog dana pešači 15 kilometara do škole i najvažniji deo opreme mu je kanister sa vodom. Zahira u Maroku mora da hoda čitava 22 kilometra kroz stene i kamenjar. Karlito iz Patagonije, na samom jugu Argentine ima 18 kilometara do škole. Srećom, može da jaše konja pa mu za put treba „svega“ sat i po. Samjuel u Indiji ima najkraći put – četiri kilometra, ali ovaj dečak ga svakodnevno prelazi u invalidskim kolicima. „Jednom ću zaraditi mnogo novca“, sanja mali Indijac. „Znaš šta ću da kupim? Veliki kamion! I onda se vozim do Delhija. Kada imaš pare, možeš da kupiš šta hoćeš.“

Deca žele da ostanu u svojim selima

Proći će godine pre nego što Samjuel, ako bude imao sreće, ostvari svoje snove. U međuvremenu, stručnjaci se pitaju kako poboljšati obrazovanje u delovima sveta koji su „Bogu iza nogu“. „U Africi je recimo situacija veoma različita u različitim državama“, kaže Vilfrid Visložil, šef organizacije „SOS dečija sela“. „Bregovita struktura tla u Etiopiji je skoro nepremostiva prepreka za uspostavljanje kraćih puteva ili šire mreže škola. Istočna Afrika ima lakšu situaciju, kao i Sudan. Južno od Sahare je veoma teško.“

Uprkos teškoćama, deca iz filma poručuju da žele da ostanu u svojim selima. Nadaju se da će sa završenom školom i steknutim znanjem upravo moći da menjaju svoju okolinu. Karlito iz Argentine priča u kameru: „Sviđa mi se ovde. Ne želim da odem, ova zemlja pripada mojoj porodici. I želim da budem veterinar. Tada bih se zalagao da sva deca iz planinskih sela koja žele da idu u školu zaista to mogu da učine.“

Problem čitavog sveta

Do nekih boljih vremena, deca hodaju, jašu, okreću točkove invalidskih kolica, prevaljuju bregove i pustinje, izbegavaju divlje slonove kako bi stigli u školu. „Ono tamo su slonovi, sakrili se među akacijama“, priča Saloma, Džeksonova drugarica iz Kenije. „Idemo prečicom, samo moramo da pazimo i da budemo veoma tihi.“ Šunjaju se pored slonova, kao u nekakvoj holivudskoj limunada-komediji, samo što ovde ništa nije smešno.

Film „Na putu do škole“ bi trebalo da probudi debatu da li je školstvo samo nacionalna stvar. Ili je možda izazov za ceo svet, kao što tvrdi Sandra Dvorak, zadužena za obrazovanje u organizaciji za pomoć i razvoj „Oksfam“. „Nijedna zemlja koja iskreno želi da obezbedi obrazovanje za sve ne bi trebalo da omane jer nema dovoljno novca. Mnoge siromašne države su pojačale napore da izgrade infrastrukturu, obuče nastavni kadar i dovedu decu u škole. Često im fali finansijskih sredstava. A međunarodna zajednica je obećala da će pomoći."

Možda će ovaj film pokazati da postoje i veći problemi kada se radi o školstvu nego što je to studija PISA. A možda će deca iz filma nekoga nešto i naučiti – recimo da želja za znanjem može da bude veća od svih prepreka, veća i od slonova.

Autori: Bernd Sobola / Nemanja Rujević

Odg. urednica: Ivana Ivanović