Nada i posle godinu dana

Malo grčko selo Idomeni na granici s Makedonijom, protekle godine bilo je preplavljeno hiljadama izbeglica. Bilo je to vreme kada je sporazum između Evropske unije i Turske o izbeglicama tek stupio na snagu. Mnogi migranti nadali su se da će granica ponovo biti otvorena. Danas je u tom selu mirno. Samo znak na kojem piše „Nada“ i granična ograda, podsećaju da je tu nekada bio jedan od najvećih izbegličkih logora u Evropi. Danas je tom logoru zabranjen pristup. S vremena na vreme pojave se dobrovoljni pomagači iz inostranstva, ali ih odmah odvedu u lokalnu policijsku stanicu kako bi ih ispitali. Ako žele da posete Idomeni, novinarima je potrebna dozvola grčkih vlasti. Ukoliko je dobiju, oni tamo odlaze uz pratnju oficira grčke vojske.

Službenici evropske agencije za zaštitu granica Fronteks odnedavno pomažu grčkim vlastima u sprečavanju ilegalnih ulazaka u zemlju. Za tu misiju Fronteksa na raspolaganju je 40 službenika, među kojima i stručnjaci za prepoznavanje falsifikovanih pasoša. Službenici Fronteksa kontrolišu veći deo grčko-makedonske granice, kao i teretne vozove, kako se oni ne bi koristili za ilegalni transport migranata. „Tokom prvih meseci ove godine, nekoliko hiljada ljudi ilegalno je prešlo granicu“, kaže portparolka Fronteksa Eva Monkur.

Prelazak granice uz GPS

Mohamed (24) iz Sirije (na naslovnoj fotografiji) čeka da bude prebačen ka severu Evrope, što bi trebalo da se dogodi na zvaničan način. Njegovi prijatelji zovu ga Mister Smajli, jer i pored svih patnji i strahota koje je doživeo, stalno ima osmeh na licu. Zajedno sa bratom stigao je pred grčku granicu neposredno pred njeno zatvaranje. Izvukli su brojeve i čekali da pređu granicu. Njegovom bratu to je uspelo samo dan pre nego što je ona zatvorena. Mohamed nije uspeo. Nakon što je izvesno vreme proveo čekajući u Idomeniju, odlučio je da ilegalno pređe granicu i potraži svoga brata.

„To mi je uspelo uz pomoć nekoliko prijatelja i uz GPS-funkciju na mom pametnom telefonu. Pešačili smo devet sati, prešli reku u blizini granice i, kada smo bili na makedonskoj strani, izbegli smo da uđemo u grad Đevđeliju, jer tamo patrolira mnogo policajaca. Kada smo došli do pruge, sledili smo taj put koji nas je doveo do izbegličkog logora Đevđelija“. Muhamed je tamo zaista našao svog brata. Ali nakon višemesečnog čekanja, obojica su se vratila u Grčku i tamo prijavili za preseljenje. Imali su i sreće jer, za razliku od mnogih drugih, oni su iz Sirije.

Teretnim vozom za Nemačku

Stotinama, ako ne i hilljadama izbeglica koje su boravile u grčkim izbegličkim logorima, izgubio se svaki trag. Jedan deo njih domogao se zemalja severne Evrope. Neki su se vratili u Tursku, a neki čak i u Siriju. Iz ozloglašenog izbegličkog logora u blizini Soluna, redovno saobraćaju teretni vozovi ka severu, najviše ka Nemačkoj. Izbeglice tu žive u starim vagonima i odlaze po hranu u obližnji izbeglički logor. Nemaju novca za dalje putovanje, ali ni šansi za prebacivanje u neku drugu zemlju EU ili dobijanje azila u Grčkoj, zato što većina njih dolazi iz Alžira, Tunisa ili Maroka. Svi oni čekaju na priliku da uskoče u neki teretni voz ka severu.

Kada smo mi stigli na lice mesta, grčka policija upravo je bila uhvatila grupu od 20 ljudi, koji su pokušali da uskoče u teretni voz. „I ja bih to da probam, ali veoma je opasno“, kaže jedan mladi Alžirac.

Zamke krijumčara ljudima

Drugi opet mogu da plate da ih prokrijumčare u neku od „obećanih“ zemalja. Uprkos sporazuma između EU i Turske i bolje kontrole granica, zatvaranje Balkanske rute krijumčarskim bandama omogućilo je procvat biznisa. Jedan napušteni objekat nedaleko od Soluna postao je mesto okupljanja za izbeglice-beskućnike, za one koji nemaju pristup izbegličkim logorima, ali i one koji čekaju da im krijumčari daju znak za polazak.

Abdulah (23), izbeglica iz Avganistana, odrastao je u Pakistanu. Njegova porodica pobegla je od talibana još pre nego što se on rodio. Kada je pakistanska vlada pooštrila mere protiv Avganistanaca, vratio se u domovinu. Dva meseca nakon toga, odlučio je da napusti tu zemlju. Nakon dugog i teškog puta stigao je u Grčku i to preko reke Evros koja se protiče uz tursku granicu. Iz mesta Patras na jugu Grčke, pokušao je da se čamcem prebaci u Italiju, ali je pri tom uhapšen tako da je odležao nekoliko dana u zatvoru. Nakon puštanja na slobodu, dobio je potvrdu koja mu je dopuštala jednomesečni boravak u Grčkoj sa izuzetkom pristupa graničnom području i Atini. Njegova jedina šansa bila je da podnese molbu za azil u Grčkoj. Ali i pored toga, on i dalje želi na sever. „Otišao sam u Atinu i jednom krijumčaru dao 3.400 evra za pasoš. Ali i dalje čekam na polazak. To je moja jedina šansa. Hoću da odem u Francusku i da se nađem s rođakom s kojim sam odrastao“.

Dok razgovaramo sa Abdulahom, iz Soluna stiže nova grupa avganistanskih izbeglica. Kažu da su ih pripadnici snaga bezbednosti na bugarskog granici tukli i da su im uzeli odeću, tako da su ostali samo u donjem vešu. Abdulah je napet i zabrinut. Tu je već dve nedelje, tolike je pare dao krijumčarima, a oni se sada ne javljaju. Boravak od mesec dana je istekao i on se plaši da bi ponovo mogao da bude uhapšen. Drhtavim glasom kaže: „Ako me iko pita za savet, mogu samo da mu kažem: 'Ne dolazi, ovde je opasno.'“