Najopasnija migrantska ruta ponovo aktivna
23. oktobar 2020.
More je iznenađujuće mirno ovog popodneva – barem za Fuerteventuru. Abdul Kamara sedi na jednom mostiću. Dobro se seća kako je na proleće stigao na to špansko ostrvo. Talasi na Atlantskom okeanu bili su zastrašujuće visoki. Mladić iz Gvineje tri dana je proveo u gumenom čamcu. Plovidba je počela na jugu Maroka – i lako je moglo da se desi da je ne preživi.
„U jednom trenutku čuli kako čamac ispušta vazduh“, seća se Kamara u razgovoru za DW. „Činilo mi se da bi to stvarno mogao da bude kraj. Jedino na što sam još mogao da mislim bila je moja mala sestra. Bio sam u šoku.“
-pročitajte još: Migranti najviše nagrabusili u pandemiji
Najopasnije putovanje
Migranti u čamcu uspeli su nekako da zapuše rupu i dokopaju se Fuerteventure. Abdul Kamara je jedan od oko 5.000 afričkih migranata koji su od početka godine stigli na Kanarska ostrva. To je za 600 odsto u odnosu na 2019.
Migrantska ruta između Afrike i tih španskih ostrva i ranije je korišćena. Sredinom 2000-ih tamo je stiglo na desetine hiljada ljudi. Ali kasnije su se samo retki usuđivali da krenu tim putem – između ostalog i zato što se to smatra najopasnijim morskim putem na svetu. Prema navodima humanitarnih organizacija, tu pogine svaki 16 migrant.
Može samo da se nagađa zašto se ta ruta sada ponovo tako često koristi. Bram Frouz iz nezavisnog naučnog instituta „Mixed Migration Center“ iz Ženeve podseća na dalekosežni uticaj pandemije korone. „Društvene i ekonomske posledice pandemije pojačavaju kod mnogih želju, a sigurno i potrebu za migracijom. Istovremeno, ona im oduzima brojne mogućnosti da to i urade“, kaže Frouz za DW.
S jedne strane, ljudi imaju manje novca za putovanje, a s druge, sloboda kretanja je svuda ograničena. Na mnogim klasičnim rutama ima manje krijumčara, i to ne samo zato što su granice zatvorene, kaže Frouz.
-pročitajte još: Preko Drine bez čamca: Kako bosanska policija vraća migrante u Srbiju
Španija – žrtva sopstvenog uspeha
Razlozi premeštanja migrantskih ruta ne leže dakle samo u korona-krizi. Proteklih godina mnoge evropske zemlje sklopile su razne sporazume s tranzitnim zemljama kao što su Niger ili Libija. Ti sporazumi uvek funkcionišu na isti način: afričke zemlje čine više da bi zadržale migrante i to mnogo pre nego što dospeju do severnoafričke obale. Evropljani im zauzvrat uplaćuju velike sume novca, ali ujedno i povećavaju svoj angažman kada je reč o ekonomskom razvoja tih afričkih zemalja.
Međutim, takvi sporazumi često dovode samo do promene ruta. U slučaju Kanarskih ostrva nije isključeno da je Španija postala žrtva sopstvene migrantske diplomatije. „Kad je broj migranata između Maroka i španske obale značajno porastao, Španija je samo nedelju dana kasnije Maroku uplatila 30 miliona evra. To oni onda zovu migrantska saradnja“, kaže Frouz.
Maroko se držao toga sporazuma i terao je migrante iz područja u blizini obale. Dolasci na špansku obalu u prvoj polovini 2020. smanjili su se za više od 4.000 osoba. Ali posledica toga je da migranti sada pokušavaju da se ukrcaju u čamce već na jugu Maroka, u Zapadnoj Sahari koju je okupirao Maroko ili još južnije, i tako dospeju na Kanarska ostrva.
Nagoveštaj nove migrantske dinamike
Frouzov kolega Met Herbert iz nevladine organizacije Globalna inicijativa protiv transnacionalnog organizovanog kriminala kaže: „Ovo su samo nagoveštaji novog masovnog migrantskog kretanja ka Evropi. Istina, brojne zemlje u području Sahela su početkom korona-krize uspele da uvedu delotvorna ograničenja kretanja, ali iskustvo nas uči da da slabe institucije tih država stroge mere mogu da sprovode samo kratko vreme. Politička cena je jednostavno veoma visoka i mere ne mogu večno da traju“, kaže Herbert u izjavi za DW.
-pročitajte još: Morija 2: sa lošeg na gore
Zato se može poći od toga da će brojni migranti koji se trenutno nalaze u tranzitnim zemljama ubrzo i nastaviti svoje putovanje. Uz to, zbog brojnih političkih kriza u zemljama Sahela, sve više ljudi iz toga područja i sami kreću ka severu.
To kakve će posledice – srednjoročne i dugoročne – imati ekonomski zastoj zbog korone, već sada može da se vidi u severnoj Africi, kaže Herbert. Tamo, istina, poslednjih meseci ima znatno manje migranata u tranzitu, ali zato je sve više stanovnika severne Afrike koji kreću na isti takav migrantski put. Više od 7.000 Tunišana je od početka godine krenulo preko Sredozemnog mora, najviše od početka tzv „Arapskog proleća“ 2011. godine. I u susednoj Libiji, nekada jednoj od najvažnijih tranzitnih zemalja takozvane Srednje sredozemne rute, ljudi uz pomoć krijumčara kreću ka Evropi.
„Mislim da je to samo prethodnica nove migracije koju podstiče kovid 19“, kaže Herbert. „Neregularni migranti iz zapadne i centralne Afrike, kao i sa roga Afrike, do sada nisu imali vremena da stignu.“ On procenjuje da će se to dogoditi u idućih šest do dvanaest meseci.
Pitanje cene
Ni Abdul Karim Kamara ne želi da osstane na Fuerteventuri. On se nada da će uskoro biti preseljen u neki migrantski kamp na španskom kopnu. Odatle namerava da krene dalje ka severu.
Za Kamaru je „zaobilazni put“ preko Kanarskih ostrva bio povoljna varijanta. On već dugo u svojoj domovini Gvineji ne vidi perspektivu, a saznao je da su trenutno krijumčarske cijene za atlantsku rutu veoma povoljne. Za oko 800 evra kupuje se mesto u gumenom čamcu, priča on. Rane je to koštalo više od 2.000 evra.