Posle Hrvatske nije kraj

U Hrvatskoj nije vladalo euforično proevropsko raspoloženje čak ni uoči ulaska u Evropsku uniju, a danas, godinu dana kasnije, ono je još i mnogo manje. Razlozi su očigledni. Privredni i investicioni polet, kao i polet na tržištu rada ne samo da su izostali, nego se zemlja delimično nalazi u lošijem stanju nego pre. Nezaposlenost je danas na nivou problematičnih zemalja Grčke i Španije, recesija traje već pet godina, a Vlada ne uspeva da obuzda budžetski nedostatak. Za razliku od stanja nakon ulaska Poljske i Slovenije u Uniju 2004. godine, nakon hrvatskog ulaska u EU strane investicije znatno su smanjene – korupcija, birokratija i kruto tržište rada prepreke su za preduzeća. Članstvo u Uniji nije čudotvorni lek od kojeg će sve odmah biti bolje. Osim toga, više nema ni bescarinske trgovine koju je Hrvatska ranije imala s drugim državama nastalim na području bivše Jugoslavije. I obrnuto, uvoz iz drugih članica EU predstavljaju jaku konkurenciju hrvatskim proizvodima.

Peh pogrešnog trenutka

To ne znači da bi Hrvatskoj van Evropske unije bilo bolje. Što se tiče raspoloženja na obe strane, ta zemlja je pre svega imala peh da je postala članica u pogrešno vreme. Prilikom velikog proširenja 2004. i ulaska deset novih članica, i na Istoku i na Zapadu još je vladalo ushićenje. Činilo se da je Evropa time konačno prevladala svoju decenijsku podelu. Zato se skoro niko i nije baš preterano obazirao na to da li nove članice zaista ispunjavaju političke i ekonomske uslove za prijem u članstvo. To blagonaklono odvraćanje pogleda osvetilo se najkasnije 2007. ulaskom Rumunije i Bugarske u EU. I dan-danas pojedine zapadne vlade zameraju tim dvema zemljama zbog teške korupcije i nedostataka u pravosuđu. Zato je preispitivanje Hrvatske ispalo još strože. A tu je bila i finansijska i dužnička kriza. Zemlje poput Grčke, Portugalije ili Irske morale su da budu spasavane od bankrota. Od kada se EU našla na ivici provalije, pre svega u bogatim, stabilnim državama na severu više nema volje za preuzimanjem daljih, problematičnih slučajeva.

Bez perspektive za članstvo nema stabilnosti

Tako se raspoloženje iz temelja promenilo. Nakon Hrvatske je za sada dosta, rekli su mnogi iza zatvorenih vrata. A to ljudi u drugim delovima bivše Jugoslavije osećaju. Onaj ko danas u Hrvatskoj žali za „starim dobrim vremenima“, u suštini čezne za varkom. Globalizacija bi u svakom slučaju prisilila države na bolne strukturne reforme i povećanje konkurentnosti. Ali i onaj ko danas zatvara granice i ne želi više da prima nove članice, isto tako pojednostavljuje stvari. Istina je da Evropskoj uniji iz ekonomskih razloga nisu potrebne zemlje poput Srbije, Albanije i Makedonije jer one će, ekonomski gledano, dugoročno biti veći teret nego dobitak. Ali politički gledano, u interesu Unije su trajni mir i stabilnost na području bivše Jugoslavije. Upravo problem Srbija-Kosovo neće biti rešen bez perspektive za članstvo. Proces pristupanja možda jeste dug, ali ljudi u tim zemljama moraju da imaju konkretnu nadu da njihovi napori nisu uzaludni.

Balkan nije Turska ili Ukrajina

Možemo se prepirati o konačnim geografskim granicama Evropske unije, ili oko toga da li Turska, kulturno gledano, pripada Uniji. EU sa tom zemljom već godinama bezvoljno i neiskreno pregovara o članstvu, mada u Evropi postoji jasna većina protiv i mada se Turska godinama udaljava od evropskih vrednosti. Možemo se prepirati i oko toga da li Ukrajina ili Gruzija mogu ikada da budu punopravne članice ili bi cena trajnog neprijateljstva s Rusijom bila previsoka. Ali kada je reč o Balkanu, sigurno je da bi ceo taj region trebalo da ima jasnu evropsku perspektivu. To je područje za Uniju previše centralno, da bi se prepustilo samo sebi, kao stalno „bure baruta“. Naravno, protiv volje ljudi taj cilj se ne može ostvariti, ali otrežnjenje na obema stranama moglo bi čak da bude od pomoći: u zemljama koje žele u EU na evropsku perspektivu sada se sigurno gleda realnije nego pre deset godina. Ali i starim članicama ne bi škodilo više realnosti. Visak se dakle kreće između euforije proširenja i kategoričnog odbijanja. Zaustaviće se, nadamo se, na razumnoj sredini.