Naoružani narod i hipnotisana gomila

Sredinom prve decenije trećeg milenijuma, Srbi i Crnogorci postali su evropski šampioni u konzumiranju TV-sadržaja. Koju godinu kasnije, Crna Gora je kao samostalna zemlja ispala iz tog statističkog rastera. Ali Srbi su već 2009. osvetlali obraz osvojivši svetsku titulu kao narod koji najduže dreždi pred televizijskim prijemnicima. Tako su potukli decenijske svetske šampione u disciplini zurenja u ekran – građane Sjedinjenih Američkih Država. Od tada, evo već više od jedne dekade, Srbija se svake godine bori za titulu svetskog prvaka.

Doduše, konkurencija na Balkanu je nemilosrdna. Rumuni su u zadnjih deset godina bili višestruki šampioni, ali Hrvati i Makedonci imaju slične, sjajne navike svojih hipnotisanih gomila, pa su stalno u borbi za titulu. U balkansko društvo se tu i tamo umeša poneka srećna zemlja poput Saudijske Arabije, Portugalije ili Litvanije. Ali postjugoslovenski prostor ostaje neprikosnoveno područje televizijskih ovisnika.

Satima svakodnevno držimo uključen televizor, a uz to neumoljivo raste vreme koje provodimo na društvenim mrežama.

Jedni kažu da nije važno koliko se gleda TV, već šta se gleda. Drugi kažu, zajedno sa već pomalo zaboravljenim guruom medijske civilizacije iz dvadesetog vijeka Maršalom Makluanom, da je medij – poruka. Po njegovoj sistematizaciji, televizija je hladan medij. On nas čini pasivnim i usamljenim, bez obzira šta gledamo.

Novije nemačke naučne studije prekomerno konzumiranje pokretnih slika dovode u direktnu vezu sa lošim ocenama u školi. Prema istraživanju Kriminološkog instituta Donje Saksonije (KFN), još 2005. je ustanovljeno da dete koje u između svoje desete i petnaeste godine života više gleda TV, ne saznaje više već je – gluplje od svojih vršnjaka. Novozelandski naučnici su pre tri godine ustanovili nešto još potresnije: Što duže deca gledaju TV to je veća verovatnoća da će postati kriminalci! Oni koji su u proseku provodili pred ekranom sat vremena više od svojih vršnjaka imali su za 30 odsto veću verovatnoću da će kasnije doći u sukob sa zakonom. I svaki dodatni sat povećavao je srazmerno tu verovatnoću.

Izgleda da je medij ipak poruka.

Sparimo li televiziju sa društvenim mrežama koje su postale nadomestak za direktnu komunikaciju sa vršnjacima, ali i kloaka za akumulaciju mržnje i verbalnog nasilja onda bi trebalo da se konačno probudimo i isključimo sve svetlucave Pandorine kutije u prisustvu dece.

Ali to nije sve.

U još jednoj discipline su Balkanci, naročito Srbi, a rekao bih, po sličnosti kulturološke matrice, Crnogorci, Albanci i ostali „dinarski ljudi“ konkurencija Amerikancima. I to ne njujorškim mekušcima, već pravim Teksašanima.

To je broj dugih i kratkih cevi u privatnom posedu, po glavi stanovnika. Narodski rečeno, naoružani smo do zuba.

Sam vrh svetske statistike za Srbe i komšije posledica je jugoslovenske odbrambene koncepcije zvane „naoružani narod“ i njenog pretakanja iz teorije u praksu devedesetih.

A ta koncepcija je sublimacija dva svetska rata, hladnog rata, vekovnih okupacija, buna ustanaka, bojeva i čarki.

Ipak, čovek se zapita, da li je u drugoj deceniji trećeg milenijuma uputno da naša deca rastu uz televizor koji ih zaglupljuje i usađuje im kriminalne impulse, uz društvene mreže koje im jačaju asocijalni potencijal i – uz oružje nadohvat ruke?

Naposletku, da parafraziram najvećeg sina, a i dežurnog krivca svih jugoslovenskih naroda i narodnosti, Josipa Broza –  naoružani narod koji ima takvu hipnotisanu omladinu ne treba da brine za svoju budućnost. Jer ako ne dođe do promene kulturološke i pedagoške paradigme u nama i oko nas, mirne budućnosti svakako neće ni biti.