Napadi na žene i bauk rasizma
8. januar 2016.Otkako je izbila afera Vikiliks, vlasti širom sveta znaju da sa internom komunikacijom mora dobro da se pazi, inače ona čas posla nađe put do javnosti. Tako je bilo i sa internim izveštajem jednog od šefova policije koji je bio na dužnosti u Kelnu za vreme novogodišnje noći. On je gotovo bez skraćivanja objavljen u Bildu, najvećem nemačkom bulevarskom listu. Nebrojeni dnevni listovi su zatim preuzeli te informacije od Bilda.
Tako smo saznali šta je policija uočila kao bitnu karaktestiku počinilaca: njihovo poreklo. Ono se u tom izveštaju pominje nekoliko puta. Govori se o „nekoliko hiljada osoba uglavnom muškog pola sa migrantskim poreklom“. Žene i devojke su prijavile policiji da su ih seksualno napadali „muški migranti“ i to pojedinačno ili u grupama, pominje se i da je „merama pokrajinske policije obuhvaćen veliki broj migranata“. U izveštaju se pominju i konkretne scene. Tako je jedan migrant pred policajcima navodno iscepao svoju dozvolu boravka uz reči: „Ne možete mi ništa – sutra ću izvaditi novu!“; u izveštaju se citira i jedan migrant koji je navodno rekao: „Ja sam Sirijac, morate da budete ljubazni prema meni! Mene je pozvala gospođa Merkel!“
Izveštaj otvara jedan kriminološki, novinarski i politički, pa i filozofski problem: šta čini identitet nekog čoveka? Ili, drukčije rečeno: sa čime drugi povezuju taj identitet? Za policajce koji su te večeri bili na dužnosti stvar je jasna: to je poreklo. U situaciji u kojoj o počiniocima gotovo nema nikakvih informacija, za policiju – kao i za više od sto ženskih žrtava – poreklo je očigledno važan faktor.
Sa aspekta novinarstva i politike, to štedljivo pripisivanje identiteta je vrlo škakljivo. Jer, javlja se pitanje: šta iz njega sledi? Nemački novinarski kodeks tu nije od velike pomoći. Poreklo osumnjičenog je vredno pomena samo ako je relevantno u vezi sa njegovim postupkom. Inače bi pominjanje porekla lako moglo da „podstakne predrasude prema manjinama“.
U Nemačkoj bar obrazovani ljudi nastoje da izbegnu širenje predrasuda. Oni su navikli da dieferencirano posmatraju stvari – ne samo kada su migranti u pitanju. Doduše, naljute se kada se prećutkuje ili zataškava neki važan podatak o identitetu, kao što je u ovom slučaju informacija o poreklu počinilaca. Uostalom, prećutkivanje porekla ih ljuti i zato što ga doživljavaju kao nipodaštavanje stare evropske intelektualne tradicije i standarda. Odakle si? To je prastaro – i ne samo evropsko – pitanje. Ono ne nači diskriminaciju, već je duboko ljudski gest nekoga ko je ljubopitljiv i zainteresovan.
No, pitanje porekla je i filozofski interesantno: da li je uopšte moguće misliti o čoveku nezavisno od porekla? Da li se čovek može uopšte posmatrati odvojeno od svojih prostornih i vremenskih koordinata? Koliko su ljudi u stanju da se emancipuju od svog porekla? Snaga porekla je tolika da pokušaji da joj se čovek odupre izazivaju divljenje. Emancipacija i rad na samom sebi zato spadaju u glavne vrednosti moderne. Nasilnicima iz Kelna te vrednosti očigledno ne znače mnogo.
No, većina Nemaca će i pored toga i dalje diferencirano pratiti diskusije o migraciji i izbeglicama. Ali, pri tome će želeti da dobiju sve informacije – a ne samo one koje neki novinari smatraju dobrim za društvenu klimu. Na takvo filtriranje informacija većina ljudi reaguje alergično. Zato i diskusija mora da se vodi otvoreno i bez rezervi. Jer, politički duh rasizma, koji navodno blagonakloni duhovi žele da oteraju, tutorskim ponašanjem se zapravo – priziva.