NATO: Jedinstvo samo uz velike napore
10. avgust 2017.
Spor sa Rusijom
Proširenje NATO ka istoku s kraja milenijuma, Rusija je shvatala kao sve veću provokaciju. Sa Češkom, Poljskom i Mađarskom, Zapadnoj alijansi su 1999. godine pristupile bivše sovjetske satelitske države. Pet godina kasnije, vojnom savezu su se priključile Estonija, Letonija i Litvanija, zemlje koje su nekada bile u sastavu Sovjetskog Saveza. Otada, sve one reaguju veoma osetljivo kada starije, zapadne članice NATO imaju obzira prema Rusiji. Sjedinjene Američke Države pod Džordžom Bušom – uz podršku novih NATO članica na istoku – želele su da u savezu imaju i Ukrajinu i Gruziju, što nije ostvareno zbog otpora zapadnih Evropljana. I američki planovi o sistemima raketne odbrane koji bi bili postavljeni u Poljskoj i Češkoj, izazvali su protivrečne reakcije. Bušov naslednik, Barak Obama, odustao je od planova u formi kakvu je Buš zamislio. Rat u Ukrajini i ruska aneksija Krima još jednom pokazuju da jedinstven stav NATO prema Rusiji može da se postigne samo uz velike napore.
Buš podelio NATO
Samo jedan jedini put u istoriji NATO je proglasio napad na čitavu alijansu: nakon terorističkih napada na SAD, 11. septembra 2001. godine. SAD pod predsednikom Bušom tada su mogle da zatraže vojnu podršku ostalih zemalja-članica NATO. Ali do toga nikada nije došlo. Naprotiv, Bušova reakcija na 9/11 podelila je NATO. Kada je predsednik 2003. godine napao Irak – kao navodnog pomagača terorističke mreže Al Kaida i zemlju koja (navodno) poseduje oružje za masovno uništavanje – sa sobom je poveo samo „koaliciju dobrovoljaca“. U njoj su bile Velika Britanija, Italija i Španija. Druge zemlje – poput Nemačke, Francuske i Belgije (gde je političko sedište NATO) – odlučno su odbacile učešće u ratu u Iraku. Nikada u istoriji saveza NATO nije bio toliko podeljen kao tada. Usledili su oštri verbalni sukobi vodećih političara na obe strane. Tadašnji ministar odbrane SAD Donald Ramsfeld, evropske protivnike rata pogrdno je nazvao „starom Evropom“. Taj izraz je u Nemačkoj 2003. godine bio proglašen za reč godine.
Dve članice u stalnom sporu
NATO savezu 1952. godine istovremeno pristupaju Grčka i Turska. Obe su važile za strateški važne zemlje u zaštiti jugoistočne Evrope od moguće Sovjetske agresije, kao i za stabilnost pred vratima Bliskog i Srednjeg istoka. To što je i u Turskoj i Grčkoj privremeno vladala vojna diktatura, nije uticalo na članstvo u NATO. Oba saveznika otada su u stalnom sporu i nemaju poverenja jedan u drugog. Na grčkom delu Egejskog mora stalno dolazi do kršenja vazdušnog prostora. Kada je turska vojska 1974. godine stigla do Kipra, Grčka se za kratko vreme povukla iz NATO. Ipak, između dva saveznika nikada nije izbio rat. Zbog osećaja ugroženosti od strane Turske, Grčka je za vojsku izdvajala natprosečno mnogo novca, često i znatno više od dva procenta bruto domaćeg proizvoda, koliko su zahtevale SAD. Samo za vreme teške recesije nakon 2010. godine i zbog prinudnih mera štednje, izdvajanje za odbranu smanjeno je na ispod dva odsto.
Neposlušna Francuska
Francuska je 1949. godine bila jedna od dvanaest zemalja-osnivača NATO. Ali predsednik Šarl de Gol se sredinom šezdesetih godina distancirao od Saveza. On nije hteo da prihvati američku dominaciju i Alijansu je doživljavao kao instrument za sprovođenje američkih interesa. Nije želeo da francuske vojne snage budu pod stranom ili kolektivnom komandom. Vojni preduslov za De Golovu odluku bio je taj da je Francuska par godina ranije prerasla u nuklearnu silu. Francuska se 1966. godine povukla iz vojnih struktura NATO, ali je ostala članica. Da stvar bude još delikatnija, političko sedište NATO u to vreme bilo je u Parizu, a pod pritiskom SAD, 1967. godine je premešteno u Brisel. Odnos Francuske prema vojnom savezu počeo je da se menja tek nekoliko decenija kasnije. Zaokret je počeo da se nazire od sredine devedesetih godina, a tek 2009. godine predsednik Nikola Sarkozi svoju zemlju ponovo je vratio u komandne strukture Alijanse.
Diktatura među osnivačima
Poslednjih godina uvek iznova se govori o vrednostima za koje se NATO zalaže: demokratija, vladavina prava, zaštita ljudskih prava. S tim u vezi kritičari ukazuju na nedostatke današnje Turske. Pritom se često zaboravlja da nisu samo Turska i Grčka neko vreme bile vojne diktature, već da je i Portugalija pod Antoniom de Oliveirom Salazarom čak bila jedan od osnivača NATO i da je u toj zemlji sve do sedamdesetih godina bila diktatura. Za NATO to tada nije bio problem. Portugalija se činila strateški nezamenjivim na jugozapadnoj granici Evrope. I Salazarov anti-komunizam potpuno se uklapao u raspoloženje u doba Hladnog rata. Čak je i mlada Savezna Republika Nemačka, Salazaru 1953. dodine uručila orden „Veliki krst“ (Großkreuz).