Naš mali Bregzit
1. novembar 2018.
Vertejak u departmanu Dordonj je tipično selo na jugozapadu Francuske. Ima crkvu, dva frizera, jednog mesara i jednog pekara. Oko glavnog trga kuće se belom fasadom. Na trgu fontana iz koje žubori voda.
Ali Vertejak i nije baš tako francuski kako bi se to moglo na prvi pogled pomisliti – oko 40 odsto od 650 stanovnika su Britanci. Oni daju značajan doprinos seoskom životu i lokalnoj privredi. Da li će svi oni da ostanu i nakon Bregzita, nakon izlaska Velike Britanije iz Evropske unije u martu iduće godine? To je neizvesno.
Evropska unija i Velika Britanija pregovaraju o što je moguće „nežnijem“ izlasku iz Unije. Ali taj čin bi Vertejaku, ali i drugim francuskim selima, mogao da zada veliki udarac. Pre svega lokalnoj ekonomiji.
„Uđite, pokazaću vam bar“, kaže Rebeka Volters (41), koju u selu svi zovu samo Beks. Vodi nas kroz restoran u kome je u ponudi i francusko vino, ali i tradicionalni britanski čips. Lokal je kupila u novembru prošle godine, na brzinu ga renovirala u roku od samo dva dana i za 10.000 evra, i otada je otvoren svakog dana, od ujutro u osam, do uveče u deset.
„Iskoristi dan“
„Bivši vlasnici radili su samo par sati dnevno, u vreme ručka. Ali ja mislim da je važno biti prisutan, to ljudima u selu pruža mogućnost da se okupe“, kaže Rebeka. Zbog toga je ta Engleskinja zaposlila deset osoba, sa skraćenim radnim vremenom.
Na „skok“ preko Lamanša odlučila se kratkoročno, iako je znala da stiže Bregzit, a da ona nema francusko državljanstvo. „To je bio san moga oca, da provede penziju u Francuskoj. Moji su roditelji ovde već kupili kuću, a moj je otac planirao da sačeka dve godine kako bi ostvario pravo na punu penziju. Ali onda je dobio Alchajmerovu bolest i preminuo“, priča Rebeka. „Mogle bi da prođu godine dok ne budemo znali kako će tačno, nakon Bregzita, da izgledaju pravila za nas Britance. A ja nemam toliko vremena, želim. Želim da svoj život živim sada, da iskoristim svaki dana, da isprobam neke stvari. Svejedno šta će biti nakon toga.“
Panika uoči Bregzita
Beks nije jedina Britanka koja razmišlja na taj način. Trevor Ledžet trguje nekretninama u susednom mestu Rožbokuru. Polovina njegovih mušterija je iz Velike Britanije. A oni će u ove godine, kako očekuje, da kupe 20 odsto kuća više nego prošle godine. Doduše, sada su traženije manje kuće, jer je britanska funta, nakon referenduma o Bregzitu, izgubila na vrednosti.
„Ljudi su u panici i misle da nakon Bregzita neće moći da kupuju kuće u Francuskoj, iako je to besmisleno“, kaže on. Za ruralne predele u Francuskoj to nisu dobre vesti. „Britanci kupuju kuće u zabačenim mestima, tamo gde ih inače niko ne bi kupio. Renoviraju ih i ulažu dosta novca. Tako ima posla i za lokalne majstore.“
I ne samo to, napominje Kristofer Dembik, glavni makroekonomista pariske banke Sakso: „Oko 200.000 Britanaca u Francuskoj – to su često vrlo dobro obrazovani ljudi koji ovde otvaraju barove ili neke druge poslove. Osim toga, oni plaćaju porez i tako pune budžete lokalnih uprava u malim komunama.“
Malih sela u Francuskoj ima više nego u bilo kojoj drugoj zemlji u Evropi, a ljudi se odatle iseljavaju u potrazi za poslom. Stranci, pogotovo Britanci, popunjavaju te praznine. „Njima se izgleda sviđa upravo ono od čega naša omladina bježi – spor tempo života i mir u francuskim selima.“
Rast cijena kuća
Erve de Vilmoren, načelnik Vertejaka, zadovoljan je zbog Britanaca u njegovom selu: „Naši Britanci utiču na rast prometa lokalnih trgovaca. Bez njih bi sigurno pokoji dućan već morao da zatvori svoja vrata“, kaže on na tečnom engleskom. U seoskom savetu sede i dva Engleza, oni se brinu oko organizacije javnih zabava.
Dolazak stanovnika sa strane ipak ima i par nedostataka, priznaje načelnik: „Cene kuća su porasle i to se naravno ne sviđa baš svima.“ Osim toga, ne govore baš svi Britanci francuski, pa zato ni integracija nije uvek uspešna.
„U početku su se mnogi Britanci radije družili međusobno. Razgovarali su na engleskom jer ih ovde ima dosta. Ali nakon naše seoske fešte Felibre 2014. to se promenilo na bolje. Tada je 12.000 Francuza i Engleza slavilo zajedno i čini mi se da se otada ljudi bolje razumeju. I Britanci se sada više trude da pričaju francuski.“
Više papirologije
Jezik je generalno još uvek često barijera u međusobnom razumevanju, smatra ekonomista Dembik. To se vidi i po broju zahteva za francuskim državljanstvom nakon britanskog referenduma o Bregzitu 2016. Da bi podneli zahtev, Britanci moraju da govore francuski. Ali sudeći po zvaničnim statistikama, samo 3.000 Britanaca podnelo je takav zahtev.
A onaj ko nakon Bregzita ne bude imao francusko državljanstvo, moraće da računa s komplikacijama ukoliko želi da ostane u Francuskoj, očekuje Dembik: „Ne verujem doduše da će Francuska bilo koga tek tako da izbaci, ali ti ljudi će verovatno morati da zatraže dozvolu boravka, kao i svi drugi stranci u Evropskoj uniji. Tu ima mnogo papirologije, a osim toga, dozvola mora na svakih nekoliko godina da se obnavlja.“
Beks se toga ipak ne boji. Ona namerava da uskoro podnese zahtev za francuskim državljanstvom. „Nadam se, naravno, da će moj restoran u toj proceduri biti nekakav mali plus. Na kraju krajeva ja sam jednom nogom već tu – plaćam porez i francusko zdravstveno osiguranje“.
Ukoliko ipak jednog dana bude morala da napusti Francusku, možda će otići u neku drugu zemlju. U Englesku ne namerava da se vrati. „Nešto ću već naći za sebe, sigurna sam. Ali će mi srce pući ako budem morala da odem odavde.“