Već dugo nije bilo dobrih vesti u nemačko-ruskim odnosima. Bilo da je to rat u Ukrajini, podrška Rusije sirijskom predsedniku Asadu, međusobne sankcije ili afera Skripalj: godinama se ređaju negativne vesti. Odnos Istoka i Zapada pada na sve niži nivo. A nije pomogla ni činjenica da je Nemačka, zbog izbora gotovo godinu dana pauzirala na međunarodnoj političkoj pozornici. Ali izbori i težak put do formiranja vlade u Berlinu su ipak bili važniji.
Sve je to prošlost i zaboravljeno. Čitav niz nemačkih ministara su proteklih dana bili u u Moskvi, a sad se i kancelarka sastala sa Putinom. I odjednom se pojavilo nešto slično opreznom optimizmu. Očigledno je ruski predsednik pristao da i dalje transportuje gas kroz Ukrajinu čak i kad bude gotov gasovod preko Baltičkog mora. To su milijarde za Kijev.
Naravno, problem su uvek detalji: da li će vladi Ukrajine biti dovoljna takva izjava? Ko joj može dati garancije? Rusija? Evropska unija? Ili i jedni i drugi? Ni posle susreta Merkelove i Putina tu još nema odgovora. Vlada u Kijevu je nepoverljiva, što joj – s obzirom na iskustva proteklih godina – niko ne može zameriti. Ali nepoverenje nije dovoljno da se reše problemi. Ukrajina mora pregovarati, uz podršku Nemačke i EU - pre svega o tome da Moskva pristane na nove ustupke u sporazumu iz Minska. To je Putin i nagovestio, sada u Sočiju.
Hvala Trampe!
Lako se može dogoditi da se kancelarka i ruski predsednik ubrzo opet sastanu kako bi razgovarali o mirovnom planu za istok Ukrajine. Tu će onda za stolom sedeti i predsednici Ukrajine i Francuske. Svi znaju: što sukob duže traje, biće teže. Nema nikakve alternative sporazumu iz Minska.
Merkel i Putin ne vide nikakvu alternativu ni sporazumu sa Iranom. Obe zemlje žele da istraju u onome što je dogovoreno, baš kao što to žele ostali Evropljani, a i Kina. Ali treba još pričekati da li će Vašington zaista nametnuti sankcije protiv stranih kompanija koje će i dalje poslovati sa Iranom.
Ironija istorije je da je baš američko napuštanje sporazuma sa Iranom približilo Evropu i Rusiju. Štaviše: američke pretnje Teheranu su povisile cene nafti koja već odavno nije koštala preko 80 dolara po barelu. A to ide na ruku – Rusiji kojoj skupa nafta puni državnu blagajnu. I to je neželjena kolateralna šteta u ovoj hirovitoj američkoj spoljnoj politici.
Ljubavi još uvek – nema
Niko ne može prigovoriti Angeli Merkel da nije pomenula i teme koje su neprijatne za ruskog predsednika. Potpuno jasno mu je prigovorila ograničenje slobode štampe i proganjanja u oblasti kulture u Rusiji. Kritikovala je napade ruskih hakera na nemačko Ministarstvo spoljnih poslova i podršku Putina takvom vladaru kao što je sirijski predsednik Asad. Popis spornih tačaka je veoma dug. Ali izgleda da kancelarku to ne može obeshrabriti.
Nema sumnje: nepoverenje ostaje. Proteklih godina je Moskva načinila previše političke štete. Biće potrebno mnogo vremena da se to popravi.