Neizvesne reforme Evropske unije

Istog onog dana kada je položio zakletvu, novi nemački ministar spoljnih poslova, socijaldemokrata Hajko Mas, odleteo je u Pariz. A ni Angela Merkel nije dugo čekala. Samo dva dana nakon ponovnog izbora za kancelarku, ona je ovog petka (16.3.) u glavnom gradu Francuske. Sa sobom je povela i ministra finansija Olafa Šolca jer će se pre svega razgovarati o finansijama. Francuski predsednik Emanuel Makron moraće da se potrudi kako bi sagledao razlike u onome što govori hrišćansko-demokratska kancelarka i njen ministar iz SPD-a.

- pročitajte još: Priprema terena za reformu EU

Francuski predsednik je u svom govoru na Sorboni objavio svoju viziju reformi u Evropi, ali je, zbog odugovlačenja sa formiranjem nove nemačke vlade, reakciju Berlina moao da sačeka. Doduše, pojedini predstavnici CDU i SPD iznosili su svoja mišljenja – koja su bila prilično protivrečna. Novi ministar finansija Šolc bio je uzdržan, jer dobro zna da se od njega u Nemačkoj očekuje nastavak solidne (neki će reći: škrte) politike koju je vodio njegov prethodnik Volfgang Šojble. Ali neke druge nemačke socijaldemokrate, poput bivšeg predsednika stranke Martina Šulca, izlazak u susret francuskim predlozima maltene su postavili kao uslov za novu vladajuću koaliciju. I ministar spoljnih poslova Mas izjavio je u sredu (14.3.) u Parizu da je došao da „konačno prihvati ruku koju je ispružio Emanuel Makron sa njegovim predlozima za obnovu Evrope“.

Radi se o mnogo novca

O čemu se zapravo radi? Makron pre svega predlaže veliki budžet za investicije i zajedničkog ministra finansija evrozone. Nemački CDU i na jedno i na drugo gleda sa skepsom. Merkelova želi da glavna odgovornost za finansijsku politiku i dalje ostane u nadležnosti država-članica, a nakon što je ponovo imenovana za kancelarku, za javni servis ZDF je izjavila da ne želi „preklapanje garancija i odgovornosti, ili da (državne) dugove jednostavno pretvorimo u zajedničke, bez da se nešto učini na konkurentnosti - u tome se ništa neće promeniti“. Pojednostavljeno rečeno, Nemačka nema nameru da plaća dugove Francuske i drugih zemalja, bez da nešto dobije zauzvrat.

To što je nemačka vlada izrazila spremnost da plaća više u budžet EU, smesta je naišlo na oštru kritiku i od nemačkih liberala (FDP) i populističke Alternative za Nemačku (AfD). Ekonomski stručnjak Klemens Fuest, direktor minhenskog instituta Ifo, smatra da je to „blanko ček“ za finansijski slabe zemlje evrozone koje mogu da sav svoj teret prebace na Nemačku. „Najveća greška je ustati i reći: mi želimo više da plaćamo“. To je „neverovatno nemarno i lakomisleno“, kaže Fuest.

Danijel Kaspari, šef poslaničke grupe CDU/CSU u Evropskom parlamentu, nije siguran ni u to da su Makronovi predlozi nešto mnogo popularni i u Francuskoj. „Kada je reč o novcu, Francuzi će radije da stisnu kočnicu“, izjavio je Kaspary za nemački javni servis SWR – trostruko veći evropski budžet kakav traži Makron, „apsolutno je preteran zahtev“.

- pročitajte još: Makron je nova Angela Merkel Evrope?

Ali i Kaspari ukazuje da ostaje želja i Pariza i Berlina da ojačaju Evropsku uniju. I Angela Merkel je pre nekoliko dana još jednom upozorila na to da je Evropa na mnogim područjima „i suviše slaba i suviše spora“. Ona to želi da promeni, a to neće ići bez dogovora sa Francuskom – u tome se Merkelova slaže sa Makronom. „Nimalo ne verujem da evropski projekat može da ima uspeha bez ili čak protiv volje Nemačke“, izjavio je i Makron za list Frankfurter algemajne cajtung. „Mi u potpunosti zavisimo jedni od drugih“.

Različiti – i dobro je što je tako

Nemačka i Francuska moraju da se slože i zajednički da rade u Evropskoj uniji ne samo zato što su to dve najveće države evrozone. Čak nije reč ni o tome da su te dve zemlje „baš najveći prijatelji“, smatra Štefan Zajdendorf, zamenik direktora Nemačko-francuskog instituta u Ludvigsburgu. Ali upravo te razlike dveju zemalja mogu da budu od koristi čitavoj EU: „Saradnja s Parizom veoma je uspešna između ostalog i zato što Francuska tradicionalno predstavlja antipod Nemačkoj“, smatra Zajdendorf. A kada se Nemačka i Francuska o nečemu slože, onda je to kompromis koji je manje-više prihvatljiv za gotovo sve druge zemlje Evrope. „To je dobit iz tog specifičnog odnosa koji traje sve do današnjih dana. Mnogi evropski sukobi mogu se uočiti u odnosu koji vlada između Nemačke i Francuske, i zato neki nemačko-francuski kompromis lako može da postane i evropski kompromis.“

Ipak, i Zajdendorf se pita da li Nemačka i Francuska i dalje mogu da predstavljaju želje drugih. Uspon desničarski-populističkih i evroskeptičnih stranaka gotovo svuda u Evropi  - a nedavno se to moglo videti i u Italiji – moglo bi značajno da oteža pokušaje da se postigne veća integracija Evrope. A posebno kada je reč o doseljenicima, Angela Merkel je u toj meri usamljena u čitavoj Evropi, da ona gotovo uopšte više ne može da pronađe saveznike za „novi poticaj Evropi“ na način nemačke kancelarke.

- pročitajte još: Junker, snovi, razmišljanja

Ipak, može se reći da je ova poseta Parizu za staru-novu nemačku kancelarku u stvari čak i ugodan susret. Ona naime, nakon Francuske, planira da poseti Poljsku – a tek tu će moći da se suoči sa poteškoćama kada je reč ambicijama da se Evropska unija reformiše.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android