Kemalu Kiličdarogluu, 68-godišnjem šarmantnom starijem gospodinu koji liči na penzionisanog državnog službenika, uspelo je ono u šta su verovali samo još najveći optimisti u turskoj opoziciji.
Do pre samo par nedelja, lider najveće turske opozicione Republikanske narodne stranke (CHP) dočekivan je s podsmehom. „Ako treba, sam ću“, bile su njegove reči pre nego što je krenuo na „Marš za pravdu“ kojim je želeo da iskaže neslaganje s presudom njegovom stranačkom kolegi Enisu Berberogluu.
Tri tjedna pješice do Istanbula
Kiličdaroglu je svoj marš nazvao „Pravda“ (Adalet). On je tri nedelje pešice, delimično i po najvećoj vrućini u Anadoliji, prešao oko 450 kilometara od glavnog grada Ankare, do Istanbula na zapadu. Ulazak u metropolu i završno okupljanje stotina hiljada oduševljenih pristalica na samom Bosforu pretvorilo se u impozantno izjašnjavanje za sekularne vrednosti turske republike i njenog osnivača Kemala Ataturka.
Kiličdaroglu, kao i uvek uredno obučen u košulju kratkih rukava i pamučne pantalone – a neki ga već proglašavaju „turskim Gandijem“ – s pozornice je objavio: „Sve antidemokratske metode u Turskoj moraju da budu okončane“.
Ta rečenica raduje, pre svega zato što je kemalistička CHP i sama učestvovala u ograničavanju demokratskih vrednosti u Turskoj. Naime, parlament je prošle godine izglasao ukidanje imuniteta za brojne poslanike između ostalog i glasovima CHP. Mnogi poslanici su nakon toga završili u zatvoru.
Samo ujedinjena opozicija ima šanse
Kiličdaroglu se tokom „Marša za pravdu“ izričito uzdržavao od stranačke simbolike. To je bilo pametno i neophodno. Ako želi da se približi svojim ciljevima, potrebna mu je podrška drugih opozicionih stranaka u parlamentu. Takva ujedinjena opozicija s kemalistima iz CHP, Kurdima iz Demokratske partije naroda (HDP) i ultranacionalistima iz Partije nacionalističkog pokreta (MHP) bila bi nešto novo u stogodišnjoj istoriji moderne Turske.
Pred Kiličdarogluom i njegovim pristalicama su teška vremena. Na kraju marša u Istanbulu, on je i sam rekao da je ovo bio „samo početak“. I baš to je i bio. Početak. Impresivni početak jednog pokreta koji bi mogao ponovo da podigne na noge posrnulu opoziciju i pomogne da se osnaži demokratski sistem kočnica i ravnoteže. A to je pokrenuo upravo baš on, taj neugledni politički činovnik Kemal Kiličdaroglu.