Samo što su se američke trupe dobrim delom povukle, sve se odigralo velikom brzinom. U nekoliko dana talibani su osvajali provinciju za provincijom. Glavni pokrajinski gradovi padali su jedan za drugim kao domine. Hiljade Avganistanki i Avganistanaca su pobegli, nadajući se da će u glavnom gradu Kabulu naći sigurno utočište. Uzalud. I Kabul je u međuvremenu u rukama talibana.
Na Zapadu posmatraju delom začuđeno, a delom kao hipnotisani kako Islamska Republika Avganistan postaje islamski emirat. Stalno dobijam pozive i poruke od poznanika i kolega koji izražavaju svoje saosećanje. Jedan kolega iz arapske redakcije Dojče velea rekao mi je da ni sam ne zna zašto, ali ga je cela stvar mnogo potresla.
-pročitajte još: SAD su potpuno zakazale u Avganistanu
Velika laž intervencije u Avganistanu
Mnogi su šokirani jer sada shvataju da njihove vlade nisu pre 20 godina umarširale u Avganistan da bi stale iza ljudskih prava, već isključivo iz političkih interesa. Otkako su se politički interesi promenili, otkad više ne funkcioniše odnos učinka i troškova, trupe su morale da odu i to što pre.
Sve je bilo velika laž. Prava žena? Demokratija? Ljudska prava? Sada neka to Avganistanci reše među sobom, rekao je nedavno američki predsednik Džozef Bajden. On neće da i petom predsedniku preda intervenciju koja je trajala pod četiri američka šefa države.
Zalagali se za ljudska prava
Ono što Bajden pritom prećutkuje: Sjedinjene Američke Države nisu oktobra 2001. umarširale u Avganistan samo da bi vojno porazili Al Kaidu i talibane. Obećali su avganistanskom narodu da će demokratizovati zemlju. Jedan od glavnih argumenata za okupaciju zemlje bila su prava žena. Sada, dvadesetak godina kasnije, jasno je da se nikad nije radilo o ženama ili demokratiji. To je bila prazna retorika.
Iste one žene koje su umirivali kada su se navodno previše energično zalagale za svoja prava i kojima je obećavano da će demokratija i vladavina prava na kraju uvek odneti pobedu, sada su bačene nazad u tamu od pre dvadeset godina. Izdali su ih i prodali. Mnoge aktivistkinje koje su se zalagale za prava žena, sada moraju da se plaše za svoj život.
Hoće li „ekonomske izbeglice“ opet postati „potražioci azila“?
Ista dvoličnost se može naći u politici dodele političkog azila u Evropskoj uniji i Nemačkoj. Avganistanski državljani godinama beže iz svoje rodne zemlje. Niko ne napušta tek tako svoju zemlju. Oni su bežali, jer se bezbednosna situacija u Avganistanu pogoršavala.
Sve to se ignorisalo. Avganistan je procenjen kao „bezbedan“, brojne izbeglice su vraćene u njega ili su samo „trpljene“. Hiljade Avganistanaca žive pod uslovima nedostojnim čoveka – u Grčkoj, Turskoj, na Balkanu. Političari u EU odbijali su da priznaju da je bezbednosna situacija u Avganistanu katastrofalna, da je intervencija propala.
-pročitajte još: Berlin pod pritiskom zbog stanja u Avganistanu
Izbeglice se moraju primiti
Sada kada je prekasno – šokirani su: političari, mediji, intelektualci. Ali zemlje kao što je Nemačka snose svoju odgovornost. Umesto da su godinama podržavali razne „gospodare rata“ i korumpirane političare, morali su se ozbiljno pozabaviti avganistanskim narodom i njegovom kulturom. Trebalo je da slušaju žene umesto da ih smiruju. Umesto da grade vojsku, morali su svi zajedno ljudima u Avganistanu da ponude perspektivu.
Šta sada? Zapadne države bi morale što pre i sa što manje birokratskih prepreka da dodele azil avganistanskim izbeglicama. Konačno bi trebalo da prihvate i one izbeglice koje u zemljama Evropske unije, delom pod jadnim uslovima, čekaju da se odgovori na njihov zahtev za dodelu azila. Isto važi i za sve koji će narednih meseci i godina doći iz razorene zemlje koju je Zapad napustio. To je najmanje što Evropa ljudima u Avganistanu duguje.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu