Nemačka – nov svetski policajac?
12. novembar 2019.
„Zaklinjem se da ću verno služiti Saveznoj Republici Nemačkoj i da ću hrabro braniti slobodu nemačkog naroda“. Biće to reči kojima se u utorak (12.11.) više stotina novih vojnika zaklelo pred zgradom Rajhstaga u Berlinu, a slično je bilo i u drugiom nemačkim gradovima. Ministarka odbrane je želela da zakletva bude javni događaj i u tome su je podržale stranke vladajuće koalicije, a protiv toga nije bio ni zeleni premijer Baden-Virtemberga Vinfrid Krečman. A evangelistički vojni biskup Zigurd Rink je podržao taj predlog kao doprinos „detabuiziranju Bundesvera"
Jedino je Stranka levice bila protiv tog predloga. Njen šef Bernd Riksinger se nadao da će protiv predloga koji je ministarka odbrane iznela još letos, biti čak i demonstracija.
Bundesver bi trebalo da postane vidljiv
Anegret Kramp-Karenbauer (popularna i kao „AKK“) hoće da Bundesver postaje vidljiviji i da dobije veći značaj za građane. Bundesver, kako je rekla, „spada u središte našeg društva, naših gradova i opština“.
Javne zakletve armije nisu tako samorazumljive u zemlji čija je vojska pre 80 godina napala druge zemlje. Kada je 1980. Tadašnji ministar odbrane Hans Apel prvi put održao ceremoniju zakletve van zidova kasarni, na Vezer-stadionu u Bremenu, to su propratile demonstracije na kojima je bilo nasilja i više stotina povređenih. Danas se ne samo apeli, već i akcije Bundesvera u inostranstvu, više ne dovode u pitanje.
U slučaju potrebe, upotrebiti sva vojna sredstva
AKK je sa svojim idejama otišla i dalje od toga. U više govora koje je održala proteklih nedelja, stavila je do znanja da Nemačku vidi kao buduću „silu oblikovanja“; ona hoće da formira Nacionalni savet za bezbednost i traži da se u akcijama zajedno sa saveznicima ako je to potrebno, „iscrpi čitav spektar vojnih sredstava“.
Sa tim se uglavnom slažu vojne i bezbednosnopolitičke strukture. Harald Kujat, bivši predsedavajući vojnog odbora NATO, ideje AKK je označio kao važne prve korake. Stvaranje Nacionalnog saveta bezbednosti podržava i Volfgang Išinger, šef Minhenske konferencije o bezbednosti.
Previše akcija?
Ali. javlja se i otpor. Hans-Peter Bartels, opunomoćenik Bundestaga za vojsku, takođe smatra da Nemačka „ima globalnu odgovornost“. Ali, smatra i da je Nemačka preopterećena. Trenutno se u akcijama u Avganistanu, Maliju, Nigeru, na Balkanu, u Sredozemnom moru, u Indijskom okeanu, u Jordanu i Iraku. Tome treba dodati i mnogo veće obaveze NATO u Evropi. „Jedinice već sada to jedva postižu“, kaže Bartels.
Jedan od kandidata za predsednika SPD, Norber Valter-Borjans, smatra da nije dobro da se „nova vojna normalnost“ postiže „sa još više akcija u inostranstvu“. Šef poslaničkog kluba Zelenih Anton Hofrajter smatra da se umesto jačanja uloge vojske da prednost diplomatiji i prevenciji kriza. A Njegov stranački kolega Hans Kristijan-Štrebele kaže da ga, kada AKK govori o spektru vojnih sredstava koji treba do kraja iskoristiti – obuzme užas.
Partneri se spore
I na spoljnopolitičkom planu ministarki duva vetar u lice. Ona kaže da isključuje mogućnost nemačkih solo-akcija, i da u vojnim akcijama želi da dela zajedno sa saveznicima. Ali, ko su mogući saveznici? Tu se najpre normalno nameće NATO. Ali, francuski predsednik Emanuel Makron je nedavno rekao da je pre svega zbog nesigurnog ponašanja SAD NATO klinički mrtav – i založio se za pojačanje unutarevropske saradnje.
Nemačka kancelarka Angela Merkel je, međutim, navodno najtešnjem političkom savezniku Makronu odbrusila neuobičajeno oštro. Taj spor ne znači ništa dobro za razvoj buduće strategije zajedno sa drugima.
Ostavka jednog predsednika Nemačke
U nemačkoj unutrašnjoj politici se stav prema Bundesveru i njegovim zadacima u narednih deset godina prilično promenio. Godine 2010, tadašnji predsednik Nemačke Horst Keler je posle jednog intervjua o ulozi Bundsvera čak bio prinuđen da podnese ostavku. On je rekao da „zemlja naše veličine sa svojom orijentacijom na spoljnu trgovinu… mora znati da je… u slučaju nužde neophodna i vojna intervencija kako bi se obezbedili ti interesi, na primer – slobodni trgovinski putevi“. Kritika je bila glasna, govorilo se o „topovskoj politici“, kao i da nemački Osnovni zakon ne dozvoljava ekonomske ratove.
Danas ministarka odbrane ne govori mnogo drukčije od Kelera. Ali, niko zbog toga ne traži njenu ostavku. Kritike su ovaj put koncentrisane više na mogućnost da se njene ideje sprovedu nego na davanje nove i veće uloge nemačkoj vojsci. Da Nemačka treba da se jače vojno angažuje – to, uz neke pojedinačne glasove protivljenja, kao da više nije sporno. Pitanje koje je ostalo nerasvetljeno glasi: kako da se angažuje – i s kim.