Ranije, kada su u Nemačkoj vlade bile stabilne i pouzdane, postojalo je nekoliko pravila kojih su morali da se pridržavaju svi koji su u vladi. Recimo ovo: da se zaista važna pitanja najpre interno razjasne i da koalicioni partneri izađu pred javnost tek kad dođu do zajedničkog gledišta. I još jedno pravilo je bilo na snazi: nijedan član vlade ne kritikuje nekog drugog člana vlade u inostranstvu. Nemačka je, između ostalog i zbog toga, dugo važila kao mesto velike političke stabilnosti.
U aktuelnoj takozvanoj „velikoj koaliciji“ (CDU/CSU i SPD) to više ne važi. Pre nedelju dana se recimo ministarka odbrane Anegret Kramp-Karenbauer izletela i predložila međunarodno kontrolisanu bezbednosnu zonu na severu Sirije. Da podsetimo, prema mišljenju stručnjaka takvu zonu bi moralo da kontroliše oko 30.000 vojnika koji bi uz to imali i mandat da upotrebljavaju oružje. A ako Nemci tako nešto predlažu, onda bi i oni sami morali tamo da pošalju vojnike. Reč je dakle o pitanju života i smrti, o zaista važnom pitanju.
Loše pripremljen prijedlog
Ali, Anegret Kramp-Karenbauer nije samo ministarka odbrane. Ona je i predsednica Hrišćansko-demokratske unije (CDU). O tom svom loše pripremljenom predlogu ona je kratko razgovarala sa kancelarkom Angelom Merkel, a ministru spoljnih poslova Haiku Masu (SPD) samo je poslala kratku SMS-poruku. Bez pojedinosti. A onda je lično s tim predlogom izašla pred javnost. Predlog jeste zanimljiv, ali ministarka gotovo da uopšte nije ni pokušala da za tu svoju ideju pridobije partnere. A i partneri u inostranstvu odmah su odbacili taj predlog.
Zatim je uvređeni ministar spoljnih poslova Mas najavio da će on spontano da otputuje u Tursku da tamo razgovara o istoj toj temi – o situaciji na severu Sirije, o drami tamošnjeg stanovništva nakon što je u to područje umarširala turska vojska. Pa ni ta drama nije dovoljno velika da prekrije sitničavu svađu unutar vladajuće nemačke koalicije. Za rasprave više teoretskog karaktera on nema vremena, zlobno je Mas uzvratio koleginici iz vlade – i to pred kamerama u Turskoj. A autokratski vlastodržac Erdogan mogao je samo da zaključi da od ove nemačke vlade ne mora da se boji. Nameće se fatalni utisak da je Mas otišao u Tursku pre svega da bi napakostio šefici CDU.
Za to vreme na čelu te vlade sedi Angela Merkel koju kao da to uopšte ne dotiče. Ona smatra da je predlog ministarke Kramp-Karenbauer dobar – tako je rekla i to sa s velikim zakašnjenjem. I ništa više.
Merkel izgubila volju za vladanjem
Veliki deo svoje vladavine Angela Merkel je provela u koaliciji sa socijaldemokratama. Većina u Bundestagu koja ju je podržavala bila je prilično velika, iako su i CDU/CSU i SPD vremenom postajale sve slabije, pre svega socijaldemokrate. Sigurno je, dakle, da je bilo dovoljno vremena da se uloga Nemačke u međunarodnim bezbednosnim pitanjima iznova definiše. I da se zajednički potraži podrška za reforme. Ali to se nije dogodilo. Trenutno se čini kao da svako radi ono što ga volja. Koalicija je očigledno izgubila volju za vladanjem.
O Siriji odlučuju druge sile, Nemačka tu nije veliki igrač. Presudnu ulogu igraju Rusija, Turska i sirijski vlastodržac Asad. Kao i često puta do sada, uloga Nemačke mogla bi da bude posrednička. Ona bi mogla da bude advokat miroljubivih rešenja. To samo po sebi nije neka veoma važna uloga, ali ova nemačka vlada uspela je da suzi čak i taj prostor.