Nemačko suočavanje sa Aušvicom

Odgovor Vilhelma Bogera izazvao je negodovanje među publikom. On je bio zadužen za „saslušavanja“ u političkom odeljenju u Aušvicu i pred sudom je suočen sa metodom „Bogerova ljuljaška“ koju je sam osmislio. Žrtvi su ruke vezivane oko zglobova, ali ispod nogu. Između ruku i kolena postavljena je gvozdena šipka. Potom su oba kraja šipke postavljena na dva stola preko puta. Žrtva bi obesila glavu, a stražnjica i polni organi su joj, nezaštićeni, bili izloženi brutalnim udarcima.

„Ja nisam udarao do smrti“, izjavio je Boger, „ja sam izvršavao zapovesti“. Njegovo izjašnjavanje bilo je simptomatično za optužene: u njemu nije bilo ni traga kajanja. Tako je frankfurtski Aušvic-proces, prvi put nakon 1945. godine, javno obznanio sve grozote u tom koncentracionom logoru.

Sinonim za holokaust

Kada je Crvena armija 27. januara 1945. godine ušla u logor u blizini poljskog Krakova, tamo je bilo još oko 7.000 zatvorenika. Od poslednjih 60.000 zatvorenika, većinu su trupe SS-a neposredno pre toga ili ubile, ili proterale ka zapadu u tzv. marševima smrti. Između 1940. i 1945. godine u nacističkim logorima smrti ubijeno je 1,1 milion ljudi: gasom, ubrizgavanjem otrovnog seruma, metkom ili prebijanjem do smrti. Sve to uredno je dokumentovano.

Ti zločini su u nemačkoj javnosti bili tabu skoro 20 godina – pre svega za pravosuđe. Moto je glasio: „Neka prošlost počiva!“ Duh Adenauerove ideje (Konrad Adenuer – prvi kancelar Zapadne Nemačke od 1949. do 1963. godine) bio je obeležen široko rasprostranjenom amnezijom ili aktivnom denacifikacijom.

To što je uopšte došlo do velikog Aušvic-procesa je – slučajnost. Jedan novinar upoznao je tokom svog istraživanja krajem 1958. godine bivšeg logoraša koji je poslednjih meseci rata u zapaljenom Breslauu uspeo da sačuva određena dokumenta koja su već bila pripremljene za spaljivanje. Bivši zatvorenik predao ih je novinaru koji ih je zatim prosledio glavnom državnom tužiocu u saveznoj državi Hesen Fricu Baueru. On je odmah prepoznao važnost tog slučajnog pronalaska: dokumenta o streljanjima u Aušvicu – imena ubijenih, njihovih ubica i beleške o razlogu pogubljenja. Potpisnik je bio Rudolf Hes, komandant logora. Jasno prepoznatljiv bio je i potpis Roberta Mulka, jednog od kasnije optuženih u frankfurtskom procesu. Tako se konačno stvorila osnova za pokretanje velikog krivičnog postupka protiv više osoba na različitim funkcijama, a time i mogućnost da se obelodani kompletan sistem ubilačke mašinerije.

Fric Bauer, otac procesa

U aprilu 1959. godine Savezni vrhovni sud saopštio je da su za proces nadležni Zemaljski sud u Frankfurtu na Majni i – Fric Bauer. Taj Jevrejin i socijaldemokrata i sam je bio zarobljen tokom nacističkog vremena, ali je uspeo da, nakon zatvora, pobegne u inostranstvo.

Posle završetka rata postao je odlučni progonilac ratnih zločinaca – ne iz osvete, već da bi se prošlost otrgla od potiskivanja. Zbog toga je među brojnim političarima, ali i pravnicima, važio za potkazivača. Iako nikada nije lično učestvovao u Aušvic-procesu, on je taj koji je zaslužan za njegovog pokretanje u Frankfurtu, a svojim tužiocima pružao je i podršku sa mesta glavnog tužioca. To nije bilo nešto što se samo po sebi podrazumeva, ali Bauer je bio jedan od retkih pravnika bez hipoteke prošlosti. S pravom se osećao veoma usamljeno i jednom prilikom je svoju situaciju ovako opisao: „Kada napustim svoju radnu sobu, stupam na neprijateljski teren“.

Frankfurtski proces

Frankfurtski proces mogao je da počne 1963. godine između ostalog i zbog toga što je 1958. godine u Ludvigsburgu formirano centralno mesto Zemaljske sudske uprave za istragu o nacističkim zločinima. Do tada su ratni zločini tretirani nesistematski i nekoordinirano. Tužioci su bili zabrinuti i zbog pronalaženja svedoka spremnih da daju iskaz. Brojni bivši logoraši koji su preživeli holokaust više nisu želeli čak ni da kroče na nemačko tlo i zato je potrajalo dok nisu uspeli da iz svake zemlje u koju su Jevreji deportovani ubede bar po jednog svedoka da dođe u Frankfurt.

Svedoci strahota

Početak procesa 20. decembra 1963. godine suočio je Nemce, dvadeset godina nakon okončanja rata, sa nečim što mnogi od njih uopšte više nisu ni želeli da znaju. Bilo je to neposredno uoči Božića, u Frankfurtu koji je još uvek bio porušen nakon rata.

Proces je počeo otvaranjem akata 4 Ks 2/63, krivični predmet protiv Mulkea i drugih. Robert Mulka, ađutant komandanta logora u Aušvicu, bio je najstariji od 22-je optuženih i zato je proces i nosio njegovo ime. Rasprava je trajala ukupno 183 dana – dvadeset meseci. Osnova procesa bila je optužnica na 700 stranica, a državno tužilaštvo uz to je sudu predalo i 75 svezaka – među njima i knjige umrlih i snimke komande o radio-komunikaciji u logoru. Sve to prikupljeno je tokom petogodišnje predistrage.

U Frankfurtu se pojavilo 359 svedoka, od toga 248 bivših zatvorenika Aušvica. Takođe, bila je organizovana i kolektivna poseta Poljskoj, odnosno samom Aušvicu. Iako je Evropa u to vreme još uvek bila podeljena na Istok i Zapad, Međunarodni komitet za Aušvic ipak je u tome uspeo nakon pregovora sa vladom u Varšavi. Zato je, recimo, bilo moguće opovrgnuti iskaze nekih optuženih koji su tvrdili da iz svoje kancelarije ili sa svog radnog mesta nisu mogli da vide ubistva.

Kasna presuda

Kada je pre tačno 50 godina, 19. avgusta 1965, sud počeo sa objavljivanjem presuda, svaka stolica za posetioce u sudnici bila je popunjena. Oko 20.000 osoba pratilo je proces tokom prethodnih dvadeset meseci. Naročito je veliko interesovanje vladalo u inostranstvu. Ono što je Ralf Đordano, u međuvremenu preminuli pravnik, pisac i čovek koji je preživeo holokaust nazvao „drugom krivicom“, bilo je u stvari korigovanje decenijama dugog propusta zapadnonemačkog pravosuđa kada je reč o pravnom procesuiranju sopstvene prošlosti.

Protiv glavnooptuženih je sud izrekao dugogodišnje, delimično i doživotne kazne zatvora i izričito utvrdio da bi dela bila kažnjiva i na osnovu nacionalsocijalističkog prava.

Nakon frankfurtskih presuda, istrage nemačkog pravosuđa o nacističkim zločinima ponovo su vidno oslabile. Od 6.500 SS-ovih ljudi u Aušvicu, osuđeno je njih 29, utvrdio je istoričar Andreas Ajhmeler. Pored toga, bilo je potrebno da prođe još 40 godina dok tzv. „laž o Aušvicu“ – tvrdnja da u tom koncentracionom logoru nije ubijen nijedan čovek ili da je ubijeno znatno manje nego što je istorijski dokazano – nije postala krivično delo. Tu se promenilo tek u aprilu 2005.