Nemci moraju da se integrišu u Nemačkoj
Haštag #MeTwo, pokrenut od strane aktiviste Alija Kana, sakuplja priče hiljade Nemaca migrantskog porekla – njihova iskustva sa svakodnevnim rasizmom u školama, na poslu i ulici. Svim tim iskustvima je jedno zajedničko: pokazuju da, bez obzira koliko su manjine integrisane, njih još uvek odbacuju mnogi Nemci bez migrantskog porekla.
To potvrđuju i nedavna istraživanja Ipsosa: samo 46 odsto ispitanika u Nemačkoj misli da Jevreji mogu biti Nemci, a samo 26 odsto ispitanika smatra da neka osoba istovremeno može biti musliman i Nemac.
Kampanju #MeTwo je pokrenulo povlačenje Mesuta Ozila iz fudbalske reprezentacije i njegova dosta citirana izjava: „Nemac sam kada pobeđujemo, ali imigrant kada gubimo.“ Ozil je izgovorio ono što osećaju mnogi pripadnici različitih etničkih i verskih manjina u Nemačkoj. Taj osećaj su verovatno delili i pripadnici manjina pre nas.
Skoro pre jednog veka, 1922. godine, još jedan poznati Nemac je došao do istog zaključka kao i Ozil. Bio je to Albert Ajnštajn. „Ako se dokaže moja teorija relativiteta, Nemci će reći da sam Nemac, a ako se moja teorija pokaže pogrešnom, Nemci će reći da sam Jevrejin.“
Čuveni fizičar je u tokom govora pred Francuskim filozofskim društvom u Parizu na Sorboni izneo taj ambivalentni osećaj, rekavši kako se to odnosi na mnoge Jevreje u Nemačkoj na prelasku iz jednog veka u drugi. Oni su, kako je rekao, desetinama godina prolazili kroz radikalan proces integracije – ali još uvek nisu prihvaćeni.
Uz prosvećenost i zakone o emancipaciji koji su usledili polako je splašnjavala izolacija Jevreja koja je određivala njihove živote više od hiljadu godina u zemljama nemačkog govornog područja. Istovremeno, uz sticanje građanskih prava, Jevrejima je ponuđena integracija kao uslov za učešće u društvenom životu.
„Od toga neće biti ništa sve dok su Jevreji Jevreji, dok se obrezuju, oni građanskom društvu nikada neće doneti više koristi nego što mu štete“, rekao je tada Imanuel Kant. Intelektualci 19. veka – kao što su Humbolt, Herder i Hegel – podržavali su jednakost Jevreja. Ipak, oni su takođe smatrali da se Jevreji moraju radikalno promeniti, čak i odreći svog judaizma da bi njihova integracija mogla uspeti.
Pod prosvetiteljskim pritiskom na integraciju, mnogi Jevreji su se odlučili za delimično ili potpuno napuštanje vlastite tradicije. Bavili su se Kantom i Lesingom, oduševljavali pesmama Getea i Šilera, slušali Vagnerovu muziku. Sopstveni jezik, Talmud i tradicionalnu muziku odjednom su smatrali zastarelim.
Nadajući se jednakosti, liberalni Jevreji sprovodili su religijsku reformu u skladu sa protestantskim standardima i odrekli se tradicionalnih pogleda na poštovanje prehrambenih propisa, obrezivanja i zakona Šabata. U sinagoge su unosili orgulje: rabini su počeli propovedati Božju reč u skladu s protestantskom doktrinom. Većina pripadnika jevrejske srednje klase u Berlinu je na prelazu iz 19. u 20. vek preuzela hrišćanstvo.
Iako je većina Jevreja sopstveno jevrejstvo potisnula ili čak potpuno odustala od njega, oni su i dalje smatrani „ostalima“. Hajnrih Hajne bio je jedan od Jevreja koji su preuzeli hrišćanstvo – ali i nakon toga bio je na meti antisemitske polemike. Iz razočaranja koje su Jevreji osećali prema obećanju o emancipaciji, krajem 19. veka je nastao politički cionizam.
Njegov glavni osnivač, austrougarski novinar Teodor Hercl, u početku je bio zagovornik potpunog prilagođavanja. Rešenje je video u masovnom prelasku mladih Jevreja na hrišćanstvo. Njegov sin nije bio obrezan, a umesto Hanuke u sopstvenoj kući je slavio Božić.
Tek 1895. godine, nakon antisemitske tirade mržnje protiv integrisanog francuskog oficira jevrejskog porekla Alfreda Drajfusa, Hercl je shvatio da potpuno prilagođavanje manjine nije dovoljno da se stane u kraj mržnji. To ga je dovelo do zaključka da za Jevreje u Evropi, s obzirom na rašireni antisemitizam, nema budućnosti, te je postao zagovornik političkog cionizma.
Stotinu godina nakon Hercla još uvek se postavlja isto pitanje: ko pripada Nemačkoj? Naravno da iskustva iz 19. veka i ona današnja nisu identična – ali se mogu uočiti sličnosti. Antisemitizam nije nestao, ubeđeni su mnogi Jevreji koji su izneli svoja iskustva u #MeTwo kampanji.
Muslimani, ljudi druge boje kože, Romi i pripadnici drugih manjina koji se takođe javljaju za reč u aktuelnoj kampanji ukazuju da nije dovoljno samo da se manjina integriše – i većinsko stanovništvo se takođe mora integrisati. Integracija uvek ima dve strane.
*Armin Langer, rođen 1990. godine, studirao je filozofiju i jevrejsku teologiju. Autor je knjige „Jevrej u Nojkelnu – moj put do suživota religija“.