"Nemojte nikome reći da sam Romkinja!"

Pre samo nekoliko dana, početkom aprila, u nemačkim medijima osvanuli su sledeći naslovi: "Jedno romsko selo seli se u Berlin" (Berliner cajtung), i "Romska deca "izluđuju"učitelje u Berlinu" (Morgenpost). Ovako nešto zapravo nije ništa novo i u nemačkim medijima se može naći gotovo svakodnevno. Ovakvi naslovi su obično i začinjeni raznim izveštajima o gomilama smeća u kojima žive Romi (ili ostavljaju iza sebe), o ilegalnom načinu dolaska do socijalne pomoći pa sve do klasičnih primera gde Romi prose na izrazito agresivan i kriminalan način.

Prema istraživanjima čak 44 odsto stanovništva Nemačke je uvereno da su Romi već po svojoj prirodi skloni kriminalu, dok od deset upitanih, četvoro navodi kako im već sama prisutnost ove manjine u okruženju gde žive "stvara probleme i neugodnost". Ono što teši (ali i uznemirava) jeste delimično činjenica, kako kaže profesor Vilhelm Hajttmajer koji se već godinama bavi ovim fenomenom, da gotovo niko od ispitanih osoba ne poznaje lično čak ni jednog jedinog pripadnika manjine Roma i Sinta.

Raskalašan život uz pesmu i konje?

To je tipično za takozvani "anticiganizam". Stavovi nisu osnovani na iskustvima već na raznim projekcijama većinskog stanovništa. Zaista je moguće prema Romima zauzeti negativan stav iako taj neko nikada lično s njima nije stupio u kontakt", navodi i politolog Markus End.

Ove predrasude proizilaze iz vekovnih učenja punih klišea; od toga da Romi i Sinti nemaju domovinu, da su po svojoj prirodi nomadi, da su lenji i kriminalni. U tome, kaže End, važnu ulogu igraju i mediji koji i dan danas podupiru ovu sliku. No, oni nisu jedini. I istorija literature je puna sličnih primera. Servantes, Šekspir, Gete pa čak i Ginter Gras često su u svojim delima Rome opisivali kao kriminalce, lopove, divljake - ponekad su njihovi likovi širili strah, ali često su i potajno izazivali divljenje. Čak i naizgled "pozitivne" slike o Romima koji vode "zabavan i slobodan život, život pun plesa i pesme", markiraju pripadnike ove manjine kao osobe za koje ne vrede norme većinskog stanovništva i samim tim ih i potiskuju na rub društva. "Problem je u tome da sve ove slike nemaju nimalo veze sa stvarnošću. Romi nisu narod koji se seli iz zemlje u zemlju jer im to leži u prirodi, niti im je za sreću potreban konj i logorska vatra. I sve dok se gotovo nigde ne bude spominjalo da na primer i među Sintima i Romima ima izvrsnih matematičara i matematičarki, i dalje će te takozvane "pozitivne slike" delovati rasistički i "anticiganski", objašnjava Markus End.

Kriju poreklo

Rasizam i diskriminacija protežu se kroz sve društvene slojeve. Sinti i Romi ih osećaju kako u raznim državnim ustanovama i uredima tako i u svakodnevnom životu", kaže Iris Bisevinkel, šefica Socijalnog savetovališta Rom e.V u Kelnu čiji je najveći cilj posredovanje između manjina Sinta i Roma i većinskog stanovništva. Ona navodi kako mnogi Romi, da bi izbegli diskriminaciju vrlo često kriju svoje poreklo. "Jednom sam doživela da mi je jedna devojka rekla da je slobodno posetim u radnji u kojoj je obavljala praksu, ali me je istovremeno zamolila da nikome ne kažem da je Romkinja. Bojala se da je više neće pustiti da radi na blagajni", navodi Bisevinkel. Samim tim, kaže Bisevinkel, ukoliko "društveno prihvaćeni i integrisani Romi" ne žele reći ko su i što su, to nažalost dovodi do toga da se slika o njima kod većinskog stanovništva ne može tek tako promeniti. "Nedostaju slike o uspešnim i integrisanim pripadnicima ove manjine", kaže Bisevinkel.

S druge strane, treba svakako spomenuti, da Sinti i Romi, kao pripadnici priznatih nacionalnih manjina, u Nemačkoj zapravo uživaju posebnu zakonsku zaštitu. Ali, u praksi je to očigledno mnogo drugačije. Istraživanja su pokazala kako na primer troje od četvoro Sinta i Roma navodi kako su već često doživeli diskriminaciju; na poslu, od suseda, u restoranima ili na nekim drugim javnim mestima. "Rasističke parole protiv ove manjine su u Nemačkoj još uvek na dnevnom redu. Posebno se na internetu može naći mnogo parola mržnji, huškanja na nasilje, pretnja smrću" kaže Tomas Hamarberg, poverenik za poštovanje ljudskih prava u Evropskom savetu.

Pa ipak, uprkos svemu, situacija po pitanju "anticiganizma" u Nemačkoj za sada još nije uzela toliko maha kao u mnogim drugim evropskim zemljama. Velike nade se polažu i u sve veći broj inicijativa takozvanih običnih građana, koji često samoinicijativno organizuju proteste protiv diskriminacije ili pak okupljanja za izraz dobrodošlice - kao što je to recimo bio slučaj početkom marta ove godine kada se nekoliko stotina Berlinjana okupilo kako bi romskim pridošlicama poželeo dobrodošlicu rečima: "Dobro došli u Berlin!" i "Tražimo poštovanje svih ljudi!".

Autori: Andrea Grunau / Željka Telišman

Odg. urednica: Ivana Ivanović